Novi podaci o životu našeg jedinog nobelovca: Andrićevi dani u Herceg Novom

Studija sadrži četiri celine („Staze, novske“, „Lica, novska“, „Predeli, novski“, „Dodatak“), kao i imenski registar. Oslanjajući se na knjige, tekstove, epistolarnu i drugu građu, autor opisuje dane koje je Andrić provodio u Herceg Novom. I sam Novljanin, Roganović nalazi zapise i svedočanstva onih koji su se družili s piscem, povremeno kontaktirali s njim, pratili njegove aktivnosti u ovom primorskom gradiću.

U poglavlju „Staze, novske“, autor pokušava da otkrije razloge zbog kojih je Andrić sa suprugom našao svoje drugo prebivalište u Boki Kotorskoj. S jedne strane to je bilo uslovljeno potrebom za mirom i udaljavanjem od obaveza i uobičajenih nelagodnosti koju donosi velika popularnost. Drugi razlog bi mogla biti piščeva fasciniranost Mediteranom, svetlošću, što je on u više navrata istakao u svojim zapisima i kraćim literarnim delima. Posle izvesnih razmišljanja i sugestija svojih prijatelja, odlučeno je da to bude Herceg Novi.

Posle Beograda, ovaj bokokotorski gradić postaje neka vrsta Andrićevog pribežišta, mesto svojevrsnog egzila, porodično stanište, drugi dom. Kada je imenovan za Nobelovog laureata, slava i popularnost sve više su mu oduzimali mogućnost da se osami. Beogradski stan često je bio ispunjen prijateljima, novinarima, foto-reporterima. Uz to, dosta vremena odlazilo mu je na pripreme protokolarnih obaveza (prijemi, učešća u raznim manifestacijama, izlaganja). Događaji koji su se gomilali, samo su pojačavali želj za promenom sredine.

Mladen Leskovac mu predlaže jednu vilu u Ribnjku, kod Sremske Kamenice. Drugi mu sugerišu prijatan i miran ambijent u Postiri na ostrvu Braču. Međutim, razmišljanja supružnika išla su ka hercegnovskom predelu. Odluka o gradnji kuće došla je kao rezime raznih preporuka i razmatranja. Objekat je podignut u Toploj, na putu prema Igalu. Projekat je uradio Vojislav Đokić, pariski đak, autor većeg broja beogradskih međuratnih vila i jedan od arhitekata koji su učestvovali u rekonstrukciji Svetog Stefana (1960).

Autor posebno ističe Miličinu brigu oko gradnje, i detalje projekta koji je dopunjavala originalnim idejama. Značajan trud i vreme posvećeni su oblikovanju kućnog vrta. Andrić beleži da se u njemu nalazila 51 florna vrsta, a da je mali vrt imao još 12 vrsta povrća. Iako autentičan, enterijer kuće imao je nešto od beogradskog doma Andrićevih - skromno pokućstvo, umetničke slike, mahom dela Voje Stanića. Nije bilo nužno da adaptacija na novi prostor potraje, pa je Milica, ugledna kostimografkinja beogradskih teatara, nastavila sa stvaranjem.

Kada govori o Andrićevim literarnim aktivnostima autor pominje priču „Trenutak u Toploj“, objavljenu 1963. O Herceg Novom ostavio je nekoliko zapisa i u „Znakovima pored puta“. Osvrt na Andrićevu stvaralačku bibliografiju upućuje na to da je u ovom periodu radio na svojim poznim pripovetkama („Kuća na osami“), kao i nezavršenom romanu „Omer-paša Latas“. U vremenskom okviru koji je proveo u Herceg Novom, objavio je više pripovedaka („Svečanost“, „Sunce“, „Praznično jutro“, „Jelena, žena koje nema“,...). Neke od njih izaćiće krajem piščevog života i posthumno.

Gun Grut ili Gun Bergman, treća žena režisera Ingmara Bergmana, bavila se baletom. Kasnije je radila kao novinarka, a zatim i kao profesor slavistike. Gun je 1960. na švedski prevela Andrićev roman „Na Drini ćuprija“. Ona će u narednih 11 godina održavati intenzivnu prepisku s piscem. Više puta se srela sa Andrićem i njegovom suprugom. Viđali su se u Stokholmu, Beogradu, Herceg Novom. U novljanskom domu Andrićevih često se okupljalo društvo - Beba Stanković (supruga Milića od Mačve), Ivanka Bogdanović (supruga arhitekte Bogdana Bogdanovića) koje su uz akademika Voju J. Đurića i arhitektu Milana Petrovića, radile na konzervaciji fresaka u manastiru Savina. Kažu da je mladi arhitekta bio posebno predusretljiv prema atraktivnoj Gun. Tog leta, 1971, vozili su se do Dubrovnika i imali saobraćajni udes. Arhitekta je prošao sa lakšim povredama, a Gun Bergman je poginula.

U drugoj celini knjige („Lica, novska“), autor govori o Andrićevim „savremenicima i prethodnicima“ koji su duže ili kraće boravili u ovom gradiću. Među ovim drugim, pisac spominje bosanskog kralja Tvrtka, Evliju Čelebiju, Pjera Lotija, Njegoša, Matavulja, Šantića, Nušića. Savremenicima, posebno supruzi Milici, ali i Andrićevim prijateljima i sabesednicima, posvećen je veći prostor. Tako nalazimo na zanimljiva svedočenja i zapise o Gun Bergman, Voji Staniću, Zuki Yumhuru, Branku Ćopiću, Mihailu Laliću, Stevanu Raičkoviću, Branku Lazareviću.

U trećem delu („Predeli, novski“), autor govori gde se Andrić kretao u gradu, koja je mesta obilazio, koja su u mu pobudila posebnu pažnju i najjače utiske. Pisac je dosta šetao, voleo da održava svoj vrt, razgovara sa komšijama i znancima. Bio je ležernije odeven, u košulji bez kravate ili lakom sakou. Leti, dan je započinjao plivanjem. Posle toga odlazio je u šetnju do bašte hotela „Boka“, zatim, kafea „Kompas“ ili „Beograd“. Često je pešačio do manastira Savine, Meljina, tvrđave Citadela, Sat kule ili Kanli kule. Deo njegovih kretanja, činili su i izleti barkom.

Odlazio je do kioska i kupovao „Politiku“, „Borbu“, „Oslobođenje“. Pratio je i sport, ali samo vrhunski. O tome svedoči podatak da je u TV salonu Centra za naučne skupove gledao utakmicu Brazil-Bugarska, i uživao u majstorijama Pelea i Garinče. Posećivao je Gradski muzej i razgovarao sa istraživačima istorije hercegnovskog kraja. Dosta vremena provodio je u Biblioteci, knjižari, Arhivu. Rezultate hercegnovskih istraživanja nije u većoj meri preoblikovao u književni materijal, ali ih je ostavljao u beleškama i crticama.

U Četvrtom delu (Dodatak), autor objavljuje četiri priče Ive Andrića – „Trenutak u Toploj“, „Jelena, žena koje nema“, „Letovanje na jugu“ i „Žena na kamenu“. Herceg Novi za Andrića nije predstavljao samo „zaklon“ od posledica koje je za sobom nosila velika popularnost i prijatno mesto na voljenom Mediteranu, nego i „mizanscen istinskog spokoja i zadovoljstva“. Iako se značajnije nije književno pozabavio ovim podnebljem, on je u kraćim formama ostavljao zabeleške koje su s jedne strane imale putopisnu strukturu, a sa druge misaone narative.  

Siniša Kovačević