Art deko Valtera Bosea: Svet od groteske i „crno-zlatne linije”

Taj Bečlija ostavio je iza sebe 8.000 dizajnerskih kreacija u raznim vrstama materijala, a najviše keramičkih predmeta – 3.000. Postao je i ostao poznat po svojim modernističkim radovima u mesingu i grotesknim figurinama od keramike i porcelana i svakako je jedan od najznačajnijih predstavnika art dekoa u primenjenoj umetnosti.

Valter Bose je pohađao Viener Kunstgeverbeschule, sada Univerzitet primenjene umetnosti u Beču, od 1918. do 1921. godine, gde je studirao keramiku kod Mihajla Povolnog. Tokom školovanja radio je i za Viner verkštet, a sopstvenu radnju je otvorio u Kufštajnu 1923. godine.

U početku je Bose radio u keramici, ali je na kraju pronašao „veliku ljubav prema mesingu”. Njegove rane keramičke figure korišćene su za livenje novih mesinganih modela. Ručno izrađen od punog mesinga i ručno završen do zlatnog sjaja s crnom patinom, taj novi stil, koji su pokrenuli Bose i partnerka Herta Baler, postao je poznat kao „crno-zlatna linija”.

Njegov prvi međunarodni nastup bio je na Izložbi dekorativnih umetnosti u Parizu 1925. godine, a uspeh koji je tamo postigao otvorio mu je vrata za rad u najznačajnijim manufakturama porecelana i keramike, kao što su austrijski „Augarten”, „Goldscheider” i nemački „Mecler” i „Ortlof”.

Kako mu je posao cvetao i da bi zadovoljio sve veću potražnju (posebno u Americi), Bose je 1931. godine otvorio još veću radionicu u Kufštajnu, ali je 1933. počeo da oseća posledice ekonomske depresije. Morao je 1937. godine da ugasi poslove u Kufštajnu i da se vrati u Beč. Tamo je 1938. godine osnovao manufakturu „Bose-keramik”, koja se dobro razvijala i povećavala proizvodnju. Nešto kasnije, pod novim imenom „Terra”, pokrenuta je proizvodnja ne samo keramike već i predmeta od stakla, igračaka, kao i drugih zanatskih predmeta za tržište poklona. Kreacije pod brendom BOSSE nastale su u periodu 1938–1947, a TERRA 1947–1951.

Keramika, porcelan ili „crno-zlatna linija” dostupni su mnogim kolekcionarima jer na tržištu ne dostižu astronomske cene. Tako se mesingane figurine ili predmeti za svakodnevnu upotrebu prodaju već od 50 evra. Keramičke figurice su od 100 evra pa do 3.000, a porcelanske kreacije takođe su u tom rasponu.

Naravno, tržište je prepuno falsifikata pa tako treba kupovati samo ono što je potpisano s Bosse ili Baller.

Krajem četrdesetih godina prošlog veka, Bose je počeo da eksperimentiše s mesingom, i to u partnerstvu s Hertom Baler, čija je kompanija (Herta Baller Compani) proizvodila i plasirala mesingane figurice. Početkom pedesetih, Bose i Balerova kreću da istražuju novi stil mesinga nazvan „crno-zlatna linija”. Svu svoju kreativnu energiju uložio je u mesing, tako da su figurice postale popularne širom sveta. Uprkos Boseovom uspehu s mesinganim figurama, za njega je vreme još uvek bilo teško. Tako se 1954. godine, delimično bežeći od finansijskih problema, preselio u Izerlon, Nemačka, gde je otvorio novu radionicu i nastavio proizvodnju. U Beču je kompanija „Herta Baler” nastavila da proizvodi i prodaje Boseove dizajne. Bose je takođe sarađivao s „Karlsruhe State Majolika Works”, za koji je izradio brojne predivne keramičke figurine životinja.

Takođe se usredsredio na kreiranje malih svakodnevnih predmeta, kao što su privesci za ključeve, vadičepi i držači za olovke, koji svi imaju karakterističan izgled „crne i zlatne boje”.

Brojni Boseovi dizajni počeli su da stiču široku popularnost na međunarodnom nivou, posebno njegove mesingane  jež-pepeljare i zdele u obliku ruke. Ali uspeh dizajna doveo je do toga da su se širom sveta pojavljivali falsifikati. Njegove ježeve reprodukovali su mnogi falsifikatori u raznim zemljama i s različitim stepenom preciznosti.

Da bi zaštitio svoje dizajne, upuštao se u sudske bitke, koje će trajati do kraja njegovog života i na šta je potrošio većinu onoga što je zaradio. Zbog borbe protiv falsifikatora, on se smatra glavnom figurom zaslužnom za savremeni zakon o autorskim pravima za dizajn.

Bose je poslednjih godina života posvetio veći deo vremena i novca pravnim sporovima i 17. decembra 1979. je umro bez novca na svoje ime u Izerlonu, Nemačka.

Dejan Urošević