Prečanska leksika: Prohujalo s ajzlibanom

Ajzliban se pušio, čovek ženu ćušio / nije ćuška zabadava već što je s komišijom stajala – stari je bećarac koji podseća na nekadašnja putovanja. Konkretno železnicom, koja je u živote ove ravnice bučno uletela pre bezmalo 150 godina, jer je prvi voz u Novom Sadu stao i paru pustio 1883. na putu od Budimpešte do Beograda. Voljom slučaja komendijanta, vozovi baš na toj trasi sad stoje i skupljaju snagu (ne paru, već lovu) da opet jurnu, još silniji, i, naravno, brži. A dok ne zauje ravnicom, ostaje sećanje na stare vagone, lokomotive, stanice i prozore na kojima je pisalo da se kroz njih ne sme naginjati. Na nekima, čak i na italijanskom (to nije poštovao Stevan Sekereš, čuveni fudbaler „Vojvodine”, koji je baš u Italiji hteo da baci napolje štaniclu, pa ostao bez dva prsta).

Ajzliban, prvo ime što je ovde označavalo železnicu, „gvozdeni put”, pozajmljeno je iz nemačkog jezika, kao i reč „cug”, inače višestrukog značenja, koja je po prugama išla najčešće uz „šnel-cug”, dakle brzi voz. „Vickasti” roditelji su izmislili i frazu „cipel-cug”, kad su deca pitala kako će ići u goste, recimo kod tetke u susedno selo.

Šliperi su železnički pragovi, oni drveni, za koje su čelične šine zakucavane velikim glavatim ekserima, klinovima. Njih više neće biti, zameniće ih valjda betonski. Neće biti ni skretničara, koji su pomerali šine da naredna kompozicija sklizne u drugi pravac. Bokterskih kućica takođe, mnoštva onih jednakih stanica isto jer će voz od Beograda do Pešte stati, valjda, samo u Novom Sadu i Subotici. Sigurno ispravnost točkova neće proveravati železničari sa čekićima po čijem su zvuku, navodno, prepoznavali (čarobna reč!) da li je nešto, nedajbože, napuklo. Neće biti ni dresina, kolica na ljudski pogon kojima su išli da poprave prugu, a odlazi u penziju i vic o pripadniku romske populacije (zvali ga Ciga) u čijoj su avliji organi reda našli šlipere (inače loše za loženje, jer su natopljeni uljem) a on tvrdio da su to deca donela u (s)igri. Kako mogu deca doneti šliper od sto kila? – bili su strogi organi. A otkud deca znaju šta je sto kila? – branio se Ciga. Deca bliske budućnosti neće znati ni kol’ko je sto na sat, koliko su, navodno, do'vatali neki naši vozovi, jer će budući ići bar dva (tri) puta brže!

I o presedanju se neće čuti. A bilo ih je baš mnogo. Najlepše i gotovo rado čekano ono u Zidanom Mostu, gde se odlučivalo da li ćeš na sever ili zapad. Ne znam ni u kojoj sadašnjoj državi je ta raskrsnica, ali ako nema onakve kranjske kobasice kakve je imala pre pola veka, bolje tuda i ne putovati. Od drugih staničnih restorana, čuven je bio u Novom Sadu kad je postaja otvorena šezdesetih godina. Ne samo da si mogao popiti pivo posle ponoći, već i nedeljom ići na porodični ručak, sve s belim čaršavima, žutom supom i bečkom veličine slonovskog uveta! Beogradsku stanicu (sad muzej, kažu) svi pamte. Najviše po mokrim nogama ako si tamo morao da mokriš, a ja po sad gotovo neverovatnom doživljaju, usred leta 1964. kad sam se vraćao s mitinga u Leobenu (Austrija), gde nas je vodio Milan Vranić, tad još ne doktor već samo visoki atletski funkcioner. Srećni zbog dobrih rezultata – Munjić bio prvi u dalju sa 7,36, ja drugi sa 7,33, a Barišić dobio zlatni dukat za najbolji rezultat, kuglom 17,40 – brzo smo se ohladili stigavši u Beograd oko 10 uveče i shvatili da nemamo vezu za Novi Sad. Prespavali smo u obližnjem parkiću, sasvim bezbedno, nije nas niko ni legitimisao.

Da, putovalo se dugo. Danima i noćima, ali se i stizalo. Značajne popuste imali su mnogi: ferijalci, dakle đaci i studenti, vlasnici režijskih karata (ne znam šta je to tačno), ali i novinari kojima je to pisalo u članskoj karti udruženja, tada jedinog. Nikad nisam imao hrabrosti da proverima istinitost table na kojoj je pisalo da (uz trudnice) i udarnici mogu preko reda kupiti kartu, ali sam na obe radne akcije išao vozom, mada smo gradili auto-put zvan „Bratstvo i jedinstvo”. Još uvek mislim da parola prvih akcijaša „Mi gradimo prugu – pruga gradi nas”, nije samo zvučna već i istinita. 

U Bačkoj, Banatu, Sremu, a možda i šire, voz je prvobitno značio nešto drugo, pa tek onda železnicu, vlak, ajzliban… To je teret u obliku kocke nazidan na ram od čatlova i pomoćnica na zaprežnim kolima. Izgleda velik, a i jeste, jer je zadatak da vozi što više slame, sena, pokošenog žita, kukuruzovine s njive u selo, na gumno salaša… Sadene se ta gomila, veže unakrst pajvanima, pa polako dovlači volovima i jakim konjima.

Baš je gabarit voza bio važan kad je pre 200 i više godina administrativno određivana širina seoskog šora. Dakle, mora biti tako širok da se na sredini mogu sresti (ređe obići) dva voza, a sa strane ostane još dosta mesta za jendeke, pa tek onda flaster, trotoar...

Vozom se išlo i na đačke ekskurzije, more, u vojsku… naravno, i u inostranstvo. Novi Sad je bio išpartan prugama. Sa stare stanice se decenijama prolazilo maltene kroz spavaće sobe u nekim delovima grada i Petrovaradina. Još pre pola veka, samo stotinak metara od sadašnjeg sajamskog „Master centra” bila je rampa gde su iz vagona izlazile elegantno rasne krave, maltene ne prekidajući preživ pre nego što će došetati u štale Sajma, a vozom su stizale gotovo sve mašine i druga roba direktno na izložbu. Na teretnoj stanici, „Ložioni” mogao si skupiti bar amper kamenog uglja zvanog šlezer, jer su se odatle snabdevale drvare, mlinovi, građevinske firme…

Mnogo je sentimentalnih, tužnih ali i veselih priča o vozovima. Recimo, ona karikatura na kojoj je (ludi) umetnik nacrtao dva Indijanca kako s konja i brda gledaju voz u dolini, sve s nekoliko oblačića dima iznad lokomotive, pa jedan kaže: Da li Oko Sokolovo vidi što i ja – pronađena pisaća mašina! Dokaz da voz može sve. Čak i da najedi Lalu. Putovao dotični u varoš, važnim poslom, nije spavao maltene ništa, špekulis'o, poranio, bio na stanici u 6, kupio kartu za voz u 7, seo na klupu blizu tople pećke i – zadremao! Pobudio ga pisak lokomotive koja je već izlazila iz stanice, đipi on, ali badava. Vidi da mu je cug pobegao, krene kući, osvrne se da vidi ko sve gleda njegovu sramotu, pa promrlja sebi u bradu: O, maj, sutra moram ranije doći! Samo izgleda da nema smisla: sve s vozovima se pažljivo smišlja, još dok se grade pruge!

Pavle Malešev