Пречанска лексика: Прохујало с ајзлибаном

Ајзлибан се пушио, човек жену ћушио / није ћушка забадава већ што је с комишијом стајала – стари је бећарац који подсећа на некадашња путовања. Конкретно железницом, која је у животе ове равнице бучно улетела пре безмало 150 година, јер је први воз у Новом Саду стао и пару пустио 1883. на путу од Будимпеште до Београда. Вољом случаја комендијанта, возови баш на тој траси сад стоје и скупљају снагу (не пару, већ лову) да опет јурну, још силнији, и, наравно, бржи. А док не заује равницом, остаје сећање на старе вагоне, локомотиве, станице и прозоре на којима је писало да се кроз њих не сме нагињати. На некима, чак и на италијанском (то није поштовао Стеван Секереш, чувени фудбалер „Војводине”, који је баш у Италији хтео да баци напоље штаницлу, па остао без два прста).

Ајзлибан, прво име што је овде означавало железницу, „гвоздени пут”, позајмљено је из немачког језика, као и реч „цуг”, иначе вишеструког значења, која је по пругама ишла најчешће уз „шнел-цуг”, дакле брзи воз. „Вицкасти” родитељи су измислили и фразу „ципел-цуг”, кад су деца питала како ће ићи у госте, рецимо код тетке у суседно село.

Шлипери су железнички прагови, они дрвени, за које су челичне шине закуцаване великим главатим ексерима, клиновима. Њих више неће бити, замениће их ваљда бетонски. Неће бити ни скретничара, који су померали шине да наредна композиција склизне у други правац. Боктерских кућица такође, мноштва оних једнаких станица исто јер ће воз од Београда до Пеште стати, ваљда, само у Новом Саду и Суботици. Сигурно исправност точкова неће проверавати железничари са чекићима по чијем су звуку, наводно, препознавали (чаробна реч!) да ли је нешто, недајбоже, напукло. Неће бити ни дресина, колица на људски погон којима су ишли да поправе пругу, а одлази у пензију и виц о припаднику ромске популације (звали га Цига) у чијој су авлији органи реда нашли шлипере (иначе лоше за ложење, јер су натопљени уљем) а он тврдио да су то деца донела у (с)игри. Како могу деца донети шлипер од сто кила? – били су строги органи. А откуд деца знају шта је сто кила? – бранио се Цига. Деца блиске будућности неће знати ни кол’ко је сто на сат, колико су, наводно, до'ватали неки наши возови, јер ће будући ићи бар два (три) пута брже!

И о преседању се неће чути. А било их је баш много. Најлепше и готово радо чекано оно у Зиданом Мосту, где се одлучивало да ли ћеш на север или запад. Не знам ни у којој садашњој држави је та раскрсница, али ако нема онакве крањске кобасице какве је имала пре пола века, боље туда и не путовати. Од других станичних ресторана, чувен је био у Новом Саду кад је постаја отворена шездесетих година. Не само да си могао попити пиво после поноћи, већ и недељом ићи на породични ручак, све с белим чаршавима, жутом супом и бечком величине слоновског увета! Београдску станицу (сад музеј, кажу) сви памте. Највише по мокрим ногама ако си тамо морао да мокриш, а ја по сад готово невероватном доживљају, усред лета 1964. кад сам се враћао с митинга у Леобену (Аустрија), где нас је водио Милан Вранић, тад још не доктор већ само високи атлетски функционер. Срећни због добрих резултата – Муњић био први у даљу са 7,36, ја други са 7,33, а Баришић добио златни дукат за најбољи резултат, куглом 17,40 – брзо смо се охладили стигавши у Београд око 10 увече и схватили да немамо везу за Нови Сад. Преспавали смо у оближњем паркићу, сасвим безбедно, није нас нико ни легитимисао.

Да, путовало се дуго. Данима и ноћима, али се и стизало. Значајне попусте имали су многи: феријалци, дакле ђаци и студенти, власници режијских карата (не знам шта је то тачно), али и новинари којима је то писало у чланској карти удружења, тада јединог. Никад нисам имао храбрости да проверима истинитост табле на којој је писало да (уз труднице) и ударници могу преко реда купити карту, али сам на обе радне акције ишао возом, мада смо градили ауто-пут зван „Братство и јединство”. Још увек мислим да парола првих акцијаша „Ми градимо пругу – пруга гради нас”, није само звучна већ и истинита. 

У Бачкој, Банату, Срему, а можда и шире, воз је првобитно значио нешто друго, па тек онда железницу, влак, ајзлибан… То је терет у облику коцке назидан на рам од чатлова и помоћница на запрежним колима. Изгледа велик, а и јесте, јер је задатак да вози што више сламе, сена, покошеног жита, кукурузовине с њиве у село, на гумно салаша… Садене се та гомила, веже унакрст пајванима, па полако довлачи воловима и јаким коњима.

Баш је габарит воза био важан кад је пре 200 и више година административно одређивана ширина сеоског шора. Дакле, мора бити тако широк да се на средини могу срести (ређе обићи) два воза, а са стране остане још доста места за јендеке, па тек онда фластер, тротоар...

Возом се ишло и на ђачке екскурзије, море, у војску… наравно, и у иностранство. Нови Сад је био ишпартан пругама. Са старе станице се деценијама пролазило малтене кроз спаваће собе у неким деловима града и Петроварадина. Још пре пола века, само стотинак метара од садашњег сајамског „Мастер центра” била је рампа где су из вагона излазиле елегантно расне краве, малтене не прекидајући прежив пре него што ће дошетати у штале Сајма, а возом су стизале готово све машине и друга роба директно на изложбу. На теретној станици, „Ложиони” могао си скупити бар ампер каменог угља званог шлезер, јер су се одатле снабдевале дрваре, млинови, грађевинске фирме…

Много је сентименталних, тужних али и веселих прича о возовима. Рецимо, она карикатура на којој је (луди) уметник нацртао два Индијанца како с коња и брда гледају воз у долини, све с неколико облачића дима изнад локомотиве, па један каже: Да ли Око Соколово види што и ја – пронађена писаћа машина! Доказ да воз може све. Чак и да наједи Лалу. Путовао дотични у варош, важним послом, није спавао малтене ништа, шпекулис'о, поранио, био на станици у 6, купио карту за воз у 7, сео на клупу близу топле пећке и – задремао! Побудио га писак локомотиве која је већ излазила из станице, ђипи он, али бадава. Види да му је цуг побегао, крене кући, осврне се да види ко све гледа његову срамоту, па промрља себи у браду: О, мај, сутра морам раније доћи! Само изгледа да нема смисла: све с возовима се пажљиво смишља, још док се граде пруге!

Павле Малешев