Rezon: Reketirana sloboda medija
NOVI SAD: Tajkuni su za Srbe veća opasnost od virusa korona, trenutno najveće pretnje po čovečanstvo. Naročito za slobodu medija, koja direktno zavisi, ne od političke moći, nego od novca. Krupni kapital je suvereni kontrolor svih tokova jednog društva, a naročito medija.
Tekst koji pišem osporiće dva odsto Srbije. Tačnije, svi oni koji su navikli da mediji budu njihovi bilbordi, oglasni panoi, kojima su tako štedro zasejavali Srbiju. Među njima su: dva tajkuna iz ere Slobodana Miloševića, i osmorica veličanstvenih iz vremena DOS-a; šest stranaka, tri pokreta i 50 nevladinih organizacija. Rečju, svi koji pokušavaju da dokažu da je Srbija tiranija u svim vremenima, osim u periodu kada je njihova štetočinska korporacija upravljala vodom, zemljom, vazduhom, ljudima, a naročito parama.
Fenomen reketirane slobode medija, kao i sve drugo u Srbiji, najdublje je vezan za tajkunizaciju zemlje. Već 29 godina grobari srpske ekonomije i privrede su glavni izvor svih bolesti, nevolja i patnji. Četvrtina stanovništva nervno je obolela zbog pada životnog standarda, jer su preduzeća u kojima su radili, kupile i upropastile beskrupulozne spahije opskurnih motiva, i još opskurnijih namera. Četvrtini je propalo srce zbog gubitka posla. Četvrtina iz straha od gubitka posla zbog tajkunske gramzivosti, i despotstva, ili pije tablete, ili alkohol. Preostala četvrtina, zbog preteranog i svakodnevnog stresa pati od depresije i zatvora.
Kad se sve to sagleda, tajkuni su dugotrajnija i neizbežnija pošast od nevidljive bolesti, koju pola Srbije, umesto belim lukom i tisovinom, tera rakijom, a druga polovina joj se suprotstavlja, takođe na naučnoj bazi - pojačanom upotrebom sapuna i nošenjem maski.
Tajkuni, za razliku od korone ne prezaju ni od čega. Operisani su od svakog opreza. Oslobođeni su svakog obzira, saosećajnosti, odgovornosti, a modus operandi njihovog nastanka i opstanka zasnovan je na reketu. Otimačina resursa, koja je izvedena u periodu vladavine Slobodana Miloševića i vladavine DOS-a i, kasnije Demokratske stranke, predstavlja najordinarniji mafijaški poduhvat, u kom su učestvovali političari i institucije sistema. I zato je ovaj tekst optužnica i presuda! Opominjuće proročanstvo! Amenet koji objašnjava kako ćemo proći mi i Srbija ako dopustimo da nam se ponovo desi da desetorica Demijurga i njihovi šegrti, umesto Ustava za vrhovnu vrednost proglase legalizovani reket, i izvrše novi desant na našu egzistenciju i kompletno tržište!!
Kad su pre 21 godinu preuzeli sve: biznis, politiku, kulturu, medije, a živote nam oročili svojim hirovima, osnovali su, ili preuzeli kontrolu nad većinom političara, stranaka i medija. Na taj način su formirali frankenštajnovski holding uz pomoć kog su dve decenije kontrolisali naše misli, nadzirali naše živote, i upravljali našom budućnošću.
Neosnovanim bogaćenjem dobili su mogućnost da lako zarađeni novac još lakše umnože i oplode. Računajući da svaki Srbin više voli obećano bogastvo od sopstvene realnosti, ponudili su medijima mogućnost da na brz i jednostavan način dođu do dodatnih izvora prihoda.
Reklamiranje je postalo srpska silikonska dolina. Na svakom ćošku su osnivane marketinške agencije, preko kojih je novac, uz visoke provizije, stizao do novina i televizija. Tako su mediji čitaoce i gledaoce, koji su predstavljali njihov glavni resurs, ali do kog se moralo dolaziti kroz težak, naporan i skup poduhvat profesionalnog i ubojitog novinarstva, zamenili lakim novcem od reklama i postali marionete u rukama tajkuna. Prosto objavljivanje oglasnih poruka, nije bila suština tog manipulativnog poduhvata. Tajkuni su zakupljivali prostor na novinskim stranicama i u TV emisijma, kako bi mogli da ih iskoriste za promovisanje političkih stranaka i lidera koji su operativno omogućavali pljačku svih državnih i društvenih resursa.
Mediji su tako celih 12 godina dobrovoljno bili oglasna tabla, bilten moćnika, koji iz senke stvaraju paralelnu stvarnost i nude je građanima kao sudbinu. Od 2012. godine, kada su došli u sukob sa državom, na više frontova vode bespoštedni rat za svoj povratak.
Reket i ucene su im i dalje glavno sredstvo borbe. S jedne strane, medijima koje su posvađali s publikom, prete da će im umanjiti, ili još osionije, ukinuti novac za reklamiranje, a s druge strane, svoje političke derivate koriste za pretnje protestima, mitinzima, štrajkovima, uzbunjivačima.
Po oprobanom receptu po kom se podrivaju vlade širom sveta, javnosti se podmeću dva izlizana mita: o cenzuri i slobodnom novinarstvu.
Ucenjivačka strategija sastoji se od dva elementa: tvrdnje da su slobodni samo oni mediji koji prenose njihove ideje, i mantre da su cenzurisani svi mediji koji o tome ne izveštavaju.
Mnogi će reći da je politički nekorektno kritikovati opoziciju! Nabijati joj na nos da je nesposobna! Nepoznato je na osnovu čega se izvodi naredbodavni diktat da novinari, kolumnisti, intelektualci i urednici trebaju biti pomagači političkih organizacija, samo zato što samostalno ne mogu da osvoje vlast. Takav stav je čist primer oktroisanja, školski egezmplar ograničavanja slobode govora i izražavanja.
Džon Lok i Isaija Berlin rekli bi da je slobodan svaki čovek koji je sposoban da svojom pameću i snagom ostvari svoje ideje. Plan opozicije je suprotan! Oni žele da drugi za njih artikulišu i promovišu njihovu politiku, da bi im pomogli da lakše dođu na vlast.
Najzad, pogledajmo u srž "plana" srpske opozicije.
Oni traže pravo da vlasnicima privatnih kompanija, koji su potrošili ogromne količine vlastitih para na stvaranje svojih medija, godinama plaćali plate novinarima i urednicima, štampu, poreze, doprinose, nametnu obavezu da besplatno plasiraju njihove ideje. Rečju, da političarima s kojima se ne slažu, obezbede besplatnu političku promociju. To se u nauci zove perverzija. I ucena.
Od daleke 1594. godine, kada su iz štampe izašle prve novine, princip funkcionisanja medija je ostao nepromenjen. Vlasnik i redakcija objavljuju informacije, političke stavove, i druge ideje koje im odgovaraju i za koje misle da zanimaju veliki broj ljudi, a onda posredstvom oglasa te ljude iznajmljuju zainteresovanim oglašivačima.
U Srbiji postoji uverenje da je svako trabunjanje političara vest od najneverovatnijeg značaja, bez koje će čitaoci, ili gledaoci umreti.
Kada je 1923. godine, patentirao inženjering pristanka Edvard Berniz rekao je da događaji moraju biti kreirani tako da zanimaju najveći deo javnosti.
Maštovito upravljani događaj može se uspešno nadmetati sa ostalim vestima, navodi Berniz.
Svesni realnosti - da ukoliko se ponovo ne domognu resursa moći, neće moći ostati basnoslovno bogati - učiniće sve da povrate svoje nezaslužene privilegije i pozicije. Sve što rade, sve što čine, i sve što planiraju jeste ponovno, i ovaj put potpuno, pokoravanje sopstvenog naroda.
Međutim, Srbi više nikada ne smeju prihvatiti da živote svoje dece poklone grobarima vlastite prošlosti
Piše: Milorad Bojović
Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću