Danas na Pozorju: Radnička hronika i Niko i ništa

Pre toga, u okviru of programa „Druga scena“, u 19 časova na Kamernoj sceni SNP-a biće izvedena predstava „Niko i ništa“, u režiji Ane Popović, i produkciji „Tri groša“ iz Beograda i Puls teatra iz Lazarevca.

Dramu Petra Mihajlovića, fragmentarno ustrojenu povest o ličnim i opštim iskušenjima naše surove tranzicije i kriminalne privatizacije, reditelj Veljko Mićunović, u saradnji s dramaturgom Slobodanom Obradovićem, revitalizuje u izuzetno dinamičnom, naglašeno satiričnom i antiiluzionističkom „ključu“. Unutar vizuelno atraktivnog okruženja, rediteljska postavka suvereno kombinuje groteskno višeglasje radničkog hora sa potresnim ispovestima pojedinaca, košmarnim repeticijama društvene manipulacije i satiričnim nabojem melodramski intonirane muzičke matrice, navodi o predstavi „Radnička hronika“ selektor Svetislav Jovanov, u obrazloženju svog izbora.

Po rečima reditelja Veljka Mićunovića, „ova crnokomična, ova tragigroteskna hronika jednog radničkog otpora je angažovana da zagrebe po slično zamršenim pitanjima i životnim batrganjima malog čoveka – radnika.“ Za kritičarku Anu Tasić, „Radnička hronika“ Petra Mihajlovića je „društveno osetljiva drama koja u fragmentima slika savremene radničke tragedije, posledice brutalne tranzicije i privatizacija karakterističnih za ceo region.“ - Petar Mihajlović ovu hroniku beleži naoko hladno, kao da u letu hvata reči koje su mogle biti izgovorene prilikom nekog od susreta očajnih i besnih radnika sa obesnim direktorom. Tim rečima, poput izlomljenih stihova, on gradi poemu o banalnosti nesreće. Štrajk koji sledi je štrajk nemoćnika, kakofonija naivnih, mada opravdanih zahteva. U tekstu zatim sledi rez, i drugačija intonacija, smirenija, emotivna, sa intimnim ispovestima koje svedoče o bekgraundu i različitim sudbinama ovih ljudi koje je muka spojila. A kao lajt-motiv i ironijska distanca provlače se sve vreme informacije o utakmicama nekakvog fudbalskog kluba iz Hamburga i rezultatima koje postiže, koje likovi razmenjuju kao da im od toga životi zavise, nemoćno bežeći od realnosti u nekakvu izmaštanu stvarnost – ukazuje u svojoj kritici ove predstave Aleksandra Glovacki.

U selekciji „Druga scena“ ovogodišnjeg Pozorja izabrane su dve predstave, koje bi, po rečima selektorke Ivone Janjić, „najbolje pripadale Drugoj sceni: da poseduju suštinski drugačiji pristup pozorišnom izrazu, kako na planu predstavljanja, tako i na planu artikulacije značenja.“ Večeras ćemo gledati prvu od dve predstave u ovoj selekciji, pod nazivom „Niko i ništa“ umetničke grupe „Tri groša“, u režiji Ane Popović, i izvođenju Puls teatra iz Lazarevca.

Načelno bazirajući predstavu na memoarima Džordža Orvela „Niko i ništa u Parizu i Londonu“, ali tražeći inspiraciju najpre u današnjici, Ana Popović prikazuje život na obodu društva, na obodu velikih gradova. Ovo ostvarenje fizičkog teatra umesto rečima, društvenu kritiku, pre svega kapitalizma i tranzicije, artikuliše plesom, telesnim gestovima, ritmom i tempom. Striktno pozorišni okviri zaobilaze se već u izboru izvođača, među kojima su, pored glumice, još cirkuska akrobatkinja, te plesačica i perkusionista. Iako je linija društvene subverzije jaka i jasna, ona nije i jedina; „Niko i ništa“ prikazuje jednostavne ali dirljive i prisne međusobne odnose sa margine triju žena koje uporno odbijaju da se povinuju modernim snovima, ma koliko oni bili privlačni, ističe o ovoj predstavi  selektorka Ivona Janjić, pozorišna kritičarka.

N. P-j.