Darko Bajić: Trudim se da uvek budem drugačiji

U ovom istorijsko-biografskom ostvarenju o Svetozaru Miletiću, nastalom po dramskom predlošku Milovana Vitezovića, koje je nedavno osvojilo Nagradu publike na Festivalu evropskog filma Palić, glavne uloge su poverene Ljubomiru Bandoviću (Svetozar Miletić), Anji Pavićević (njegova kćerka Milica) i Andriji Kuzmanoviću (Jaša Tomić), a igraju i Ana Franić, Žarko Laušević, Katarina Žutić, Nikola Ristanovski, Milutin Mima Karayić...

– Srce svakog filma je u ozbiljnom istraživanju. Jer, kroz istraživanje likova o kojima pričate dobijate osnovnu smernicu o tome kakav film zapravo želite da napravite – kaže za „Dnevnik” Darko Bajić. – Istorijske činjenice jesu važne, ali nisu presudne. Presudno je ono što želite da filmom kažete. A ja sam želeo da kroz „Ime naroda” govorim o idealizmu i slobodoumnosti, stanovištima koja su bila ugrađena u temelje Miletićeve ličnosti, a u današnjem svetu, gde se sve vrednosti nameću i određuju na tržištu, deluju anahrono. I želeo sam da ukažem na činjenicu da nam se istorija ne samo ponavlja, nego da, baš kao i pre sto i kusur godina, Balkan nije po svom izboru bure baruta, već zato što je prostor na kome Istok i Zapad odmeravaju svoje strategije i svoju moć.

„Ime naroda” je popuno drugačije od svih Vaših dosadašnjih filmova?

– Trudio sam se da se filmovi koje potpisujem među sobom što više razlikuju, i tematski i u pogledu estetike i korišćenog filmskog jezika. Stogao sam iz projekta u projekat tragao za drugačijim pričama i drugačijim autorskim pristupima. To su sve elementi koji vam pomažu da uvek imate svež rediteljski rukopis. Kada se posvetite temi koja vas ranije nije naročito interesovala, pa kroz istraživanje počnete da štošta otkrivate, stvaraju se uslovi da snimite film koji ni po čemu neće ličiti na prethodne. U tom smislu ja se i odlučujem za novi film tek onog trenutka kada me neka priča zaista isprovocira, i samim tim isprovocira koje ću sve rediteljske rekvizite iskoristiti da bih tu priču filmski ispričao. Recimo, činjenica je da sam se i ranije vraćao u prošlost, u filmovima „Balkanska pravila”, „Bićemo prvaci sveta”... ali ovoliko daleko, vek i malo više, nisam do sada išao. I priznajem da mi to putovanje u istoriju nikada nije bilo mukotrpnije. Ali je bilo veoma inspirativno i ispunjujuće.

Utisak je da ni u jednom prethodnom ostvarenju niste toliko koristili krupne planove kao u ovom?

– Imao sam poverenje u sjajnog direktora fotografije Zorana Jovanovića Žofra i prepuštao sam se tom njegovom estetskom osećaju. Sarađivao sam  sa dosta direktora fotografije u životu, ali kada prepoznate da se vaš pogled i vaša kompozicija potpuno slažu sa snimateljevom, onda više nemate potrebu da stalno „gledate kroz kameru”, već počinjete da verujete u taj svet koji zajedno stvarate. Zajedno oslikavate vreme, emociju... „Ime naroda” je rađeno u sinemaskopu, u kojem je krupni plan dosta problematičan, osim u filmovima Klinta Istvuda, koje mnogo volim. No, to je bio veoma važan način da uđemo u te likove i počnemo da im verujemo. Na drugoj strani, ovde nema samo krupnih planova, već i izuzetno precizno raskadriranih uglova, scena... Ali u celoj toj različitoj melodici, tonalitetima gde se prolazi iz jednog žanra u drugi, iz političkog i istorijskog spektakla, sudskog filma, psiho-trilera do melodrame, krupni plan je u stvari povezujući. Jer on stalno podseća na likove, a istovremeno nam daje šansu da, kada se raširimo, gledalac oseti epohu. I zato je takav spoj krupnog plana i totala nešto zaista specifično u mom dosadašnju radu. 

U kojoj je meri likovnost važna u vašim filmovima?

– Uvek sam smatrao da su elementi kadra rečenice koje tvore jednu priču. I kada ste ih sve pročitali, tad kadar treba da se završi. S tim volim da budem tačan, upravo zato da bih omogućio da slika bude prva emocija koja komunicira s gledaocem, dok su priča i dijalog pomoćna sredstva. To onda podrazumeva i da ta slika ima svoju likovnost, da ima vrlo precizan estetski okvir. Na tom planu se mi iz analogne generacije razlikujemo od kolega iz digitalne, kojima slika baš i nije tako bitna. Recimo, mi smo na snimanju „Sivog doma” znali da čekamo pola sata - sat, pa i duže da prođe ili dođe oblak, da dobijemo tačnu tu senku koja nam odgovara, jer nam je bila važna kompozicija kadra, jer su nam bili važni i prvi i drugi plan. Sad to kompjuterski ispeglate i idemo dalje. E ta vrsta „demokratizacije” je dovela do toga da se danas više vremena provede u „nadogradnji” filma nego u njegovom snimanju.

Da niste reditelj, da li biste bili slikar, kao Vaš otac, Miloš Bajić, o kojem ste snimili sjajan dokumentarac „Linija života”? 

– Kad sam jednom pitao ćaleta da me nauči da crtam, dao mi je papir i olovku i rekao: Evo, crtaj. Eto, znaš. Hajde sad akt. I to znaš. Zapravo, nije me ni podsticao ni sputavao. U pitanju je bio dugotrajan proces mog odrastanja, ne sam uz slike, nego uz galerije koje sam obilazio, Bijenala u Veneciji na koja sam odlazio, uz mnogo knjiga o umetnosti oko mene, druženja s umetnicima, uz razgovore sa njegovim studentima sa Fakulteta likovnih umetnosti... Na taj me je način fino pustio da odaberem profesiju. Nedavno, uoči pretpremijere filma „Ime naroda”, pitao me baš Zoran Jovanović Žofr da li bih danas izabrao neku drugu profesiju. Malko sam se zamislio, a onda sam mu rekao da sam od detinjstva toliko bio opsednut filmom da u nekom drugom pravcu nisam ni razmišljao. Siguran sam da ne bih mogao da budem doktor ni arhitekta.

Sledeći projekat: ponovo igrani film ili ipak pre novi dokumentarac?

– Snimiti dokumentarac je deset puta teže. Kod igranog filma reditelj ima nekakav zacrtan put kojim se kreće, i koliko god imao nekih ograničenja, taj put je ipak prilično jasan. Dokumentarni film vam se stalno otima iz ruku. I ako ne budete do srži iskreni prema temi koju obrađujete, ako se zaista ne ogolile i ne pokažete kao autor otvoreno sve što o njoj mislite, teško da će taj film moći da funkcioniše. Zato sam i posle dokumentaraca „O Gringo”, a pogotovo posle „Linije života”, rekao: Ovo mi je poslednji dokumentarni film. Mada, ovo vreme korone je savršeno za dugometražni dokumentarac. Ipak, trenutno mi je u planu ekranizacija romana „Sibir” Vladimira Kecmanovića, kod kojeg mi se dopada to što nudi slike pakala kroz koji smo prošli ili prolazimo, sagledavajući ga kroz emocije likova njegovih junaka. Dakle, okrećem se savremenoj političko-tajkunskoj priči u kojoj je moguće i rođenu kćerku žrtvovati zbog političke karijere. Sve potpuno drugačije od onoga što nose „Ime naroda” i odnos Svetozara Miletića i njegove Milice.

M. Stajić

Koliko znam, bilo je poziva da karijeru nastavite „preko”. Zašto niste otišli?

– Posle serije „Sivi dom” od jednog američkog studija direktoru fotografije Boris Gortinski zaista smo dobili ponudu da za njih snimimo avanturistički film u Africi, što je u to vreme bilo u modi. Međutim, praktično u isto vreme me je pozvao direktor televizije Milan Vukas i pitao me da li bih da nastavim „Sivi dom”. Ja sam mu odgovorio da bi bilo bolje da se sada posvetimo nekim urbanim junacima. U redu. Onda sam počeo da izmišljam razne stvari, tipa - da prvo snimimo film pa tek onda seriju. Nema problema. Pa sam predložio da, zbog negativnog iskustva sa snimanja „Sivog doma” zbog toga što je deo ekipe bio zaposlen na TV a drugi deo angažovan spolja, ceo projekat izmestimo u „Avala film”. Dogovoreno. Kad se završio razgovor silazim u kafanu gde me je Gortinski čekao: I, da li si ga odbio? Pa kako da ga odbijem kad mi je sve dao? Tako nismo otišli da radimo za Amerikance već smo napravili „Zaboravljene” i krenuli nekim drugim putem. Bilo je posle još nekih šansi, ali je suština bila u tome da sam i ovde, za naše uslove, imao mogućnost da relativno često idem iz projekta u projekat. Drugi važan razlog je da smo posle „Crnog bombardera” Dragan Gaga Đurković i ja stvorili jednu od prvih privatnih producentskih kuća, „Magičnu liniju” sa idejom da kroz propagandu i reklamne kampanje stičemo nove partnere koji će nam pomoći da snimamo filmove. I taj je patent radio dok nisu došli ovi veliki igrači koje se bave isključivo marketingom, te više nije bilo šansi da ljudi iz filma obezbede direktnu vezu sa privredom.