Darija Lorenci Flac, glumica: Osećaj dvostrukog života
NOVI SAD/SUBOTICA: Film hrvatskog reditelja Jure Pavlovića “Mater” naći će se pred publikom večeras na Festivalu evropskog filma Palić, i to u prestižnoj selekciji Paralele i sudari. U ovoj beskompromisnoj psihološkoj drami glavna junakinja Jasna, u briljantnom tumačenju Darije Lorenci Flac, vraća se u rodno mesto kako bi zbrinula bolesnu, nepokretnu majku.
Međutim, Jasnino strpljenje i dobrota nisu uzvraćeni... Za ovu ulogu Darija Lorenci je ovog leta osvojila nagradu za najbolju glumicu na 66. Taormina Film Festivalu na Siciliji.
Najviše me je ovom filmu privuklo to što mi se činilo da će se raditi o osobenom i zanimljivom procesu rada. Kada pročitate scenario, vidite da se u njemu ne dogodi ništa specijalno. Vi ceo taj scenario prepričate u jednoj rečenici. Onda vam je potpuno jasno da je pred vama zapravo jedan vrlo suptilan rad, sitan vez u u kojem kao glumac možete imati puno prostora za vrlo fine nijanse. To mi se zapravo najviše svidelo – rekla nam je Darija Lorenci.
Koliko ste se držali Pavlovićevih instrukcija za ulogu, a koliko ste sami doprineli građenju lika?
Mi smo zajedno gradili sve te situacije. Moj lik je zapravo posledica skupa atmosfera i situacija, niza delikatnih, malih tanušnih emocija, fragmenata, trenutaka života, tišina. Zapravo je sazdan od svih tih potpuno nebitnih, uobičajenih životnih radnji. Kada bi nas neko snimao i hvatao u njima, tu bi se videlo jako puno naše duše. To smo radili zajedno i sa Janom Plećaš, koja je direktorka fotografije i scenograf, i naravno sa majstorima zvuka. Nije bilo nekakvog klasičnog rada na liku. Pre bih rekla da je to bio rad na celini, gde su svi fragmenti nastajali kao posledica te celine u kojoj smo jednako participirali.
Da li za ovakve duboko lične teme u glumačkoj interpretaciji pomaže osvrt i instrospekcija na vlastite lične odnose?
Moja majka je mlada i sada ima 66 godina, a mene je rodila sa 20, tako da se nisam mogla osvrnuti na to iskustvo. Donekle sam mogla crpiti iz odnosa s bakom, sa kojom sam provela dosta vremena, ali opet ona nije ta vrsta negativne osobe. Lik Jasne sam više gradila iz svog ličnog iskustva, iz osećaja izmeštenosti. Kada se dogodio rat u Sarajevu, izbegla sam u Hrvatsku u kojoj sam od svoje 16. godine, tako da sam imala dosta tih situacija kada se vraćam u svoj dom. No, u filmu se ne bavimo toliko ratom, iako on postoji kao pozadinska priča – jer Jasna je izgubila brata u ratu i to se možda jednom pomene u filmu. Ali je to apsolutno u pozadini lika. Taj osećaj kad napustiš sredinu pa joj se vraćaš. Osećaj dvostrukog života, unutrašnjeg sudara, nečeg novog koje se sreće s nečim starim. To je dosta neobično, kao da ulaziš poput duha u svoj vlastiti život, koji je mogao imati svoj tok i svoj nastavak, ali je prekinut. Dosta toga sam nekako oživela iz sebe i stavila u film.
Izjavili ste jednom prilikom da često dobijate uloge snažnih žena. Da li u hrvatskoj kinematografiji osećate pomak u tom smeru, ima li više ozbiljnih glavnih uloga za žene i pravi li se adekvatna ravnoteža u odnosu na filmove sa muškim ulogama u fokusu?
Mislim da se sada događaju ogromni pomaci u svetu, pa i Hrvatskoj. Recimo, mislim da dolazi do ogromnog proboja rediteljki – tu je Hana Jušić s kojom sam radila, pa Sonja Tarokić, Dana Budisavljević, a ove godine je film Lene Barić („Tereza 37“, scenaristikinje, op.a) dobio šest Zlatnih arena u Puli. Nina Violić isto sprema svoj dugometražni film, ima jako puno glumica i rediteljki koje sve više počinju da pišu. Ne volim da delim stvari na muške i ženske, one su pre svega ljudske i više volim da delim ljude po senzibilitetima. Ali svakako je dobro da se čuje više tog ženskog ugla. U Srbiji sam radila film „Asimetrija“ sa Mašom Nešković – to je jedna sjajna mlada rediteljka. Napisala je i sjajan scenario. Upoznala sam dosta njenih koleginica, to su sve sjajne žene i ja se tome strašno veselim. Mislim da je jako dugo na ovim prostorima, i u svetu, film bio ekskluzivno muški, da ga oni pišu i režiraju. Dok smo mi žene neke koje su tu da interpretiraju priče. Sviđa mi se što počinjemo da stojimo na vrhu tog lanca.
Nikola Marković