VILA RADENKA STANKOVIĆA Zdanje neobične lepote, ali i sudbine

Boljeg mesta za taj pozorišni spektakl u čast dramskog velikana Viljema Šekspira od tog letnjikovca dr Stankovića, građenog u stilu srednjovekovnih zamaka, a po ugledu na takva zdanja u Lombardiji, nadaleko nema!

Kada se pomene to zdanje prva asocijacija je da je taj  arhitektonski biser u posedu Pokrajinske vlade, a zaboravlja, ili ne zna, da ga je kraljevski namesnik, jedan od osnivača beogradskog Medicinskog fakulteta, lekar kraljevske porodice Karađorđević, ministar Radenko Stanković sagradio opčinjen lepotom tog kraja u koji je isprva svraćao da bi posetio prijatelja, profesora matematike iz Zemuna.

Po rečima i pisanju čortanovačkog hroničara i odličnog poznavaoca lokalne istorije Živana Pašića, često se toj dvojici pridruživao i čuveni arhitekta Dragiša Brašovan, autor zgrade Banovine u Novom Sadu, sa kojim su igrali šah ili šetali. Jednom prilikom obilazili su Čortanovce za koje je dr Radenko Stanković na studijama u Beču čuo da imaju izuzetno strujanje vazduha ili „ružu vetrova“ kroz  dolinu „Karaš“, zbog čega je verovatno u to vreme, selo imalo najmanje zaraženih tuberkuloznih bolesnika u Monarhiji, i u tom predelu „Karaš“ ugledao je plac na kome je poželeo da izgradi vilu.

U proleće 1930. godine kupio je šest jutara vinogradarske zemlje s vinogradarskom kućicom pokrivenom trskom i vremenom uvećavao svoje imanje kupujući susedne zaparložene parcele. U pismu pisanom 1943. kada su poreklo njegovog poljskog dobra i vila pripisivani kraljevskoj porodici, on je uz podrobno objašnje o tome kako ga je sticao, naveo i razloge zbog kojeg je to uradio.

U njemu dr Stanković između ostalog navodi da  je osim boravka leti i vođenje dužnosti u blizini Beograda, imanje u Čortanovcima trebalo da posluži kao primer uzorne ekonomije u kraju koji su još Rimljani nazivali „zlatnim bregom“. Po njegovom mišljenju to je i uspeo racionalnim obrađivanjem zemlje. Imao je 50.000 čokota loze i oko 2.500 stabala voća. S ponosom je istakao u tom pismu da je „uspeo time da dokaže da Fruška gora može racionalnim obrađivanjem da dade voće, vino i rakiju koje može da stoji uz bok svetskim markama Francuske i Kalifornije“.

Gradnja vile počela je 1934. godine, po projektu njegovog druga Dragiše Brašovana. Prilikom  kopanja temelja pronađeni su ostaci rimske „vile rustike“. Fragmenti - žena sa detetom koja u desnoj ruci drži štap sa vinovom lozom i grozdom ugrađena je u jedan od spoljnih zidova. Ciglu za vilu je kupio u Beški od ciglara Gabert Jozefa, poslovođa gradnje je bio Nemac Fric takođe iz Beške, a zidar Jakov Vendel.

- Njegov kočijaš i domar bio je Đura Knežević iz sela, koji je sa porodicom živeo je u kući ispod vile – kaže Živan Pašić.- U vreme gradnje, pričao mi je Đurin sin, Stanković je zadužio svog kočijaša da broji cigle kako bi mogao da ih plati Nemcu. Međutim, kako je čika Đura bio nepismen čovek Stanković se dosetio i dogovorio sa cigljarom da uvek metne u kola isti broj cigala, a Đuri rekao da udara recke na vratima štale kako koja kola stignu.   

Brašovan na Stankovićevoj vili bio je autor i enterijera, a  skulpture je uradio Radenkov  sin Radeta, vajar, koji je diplomirao u klasi Ivana Meštrovića u Zagrebu, a radio zajedno sa Antunom Augustinčićem posle rata i iza sebe ostavio čitav niz skulptura i spomenika.   Ispod zrade vile, priča Pašić, napravljeno je niz terena i vidikovac sa izuzetnim pogledom prema Banatu, Bačkoj, Kovilju, Novom Sadu i Sremskim Karlovcima, koji je možda najbolje ovekovečen u kultnom filmu Soje Jovanović „Silom otac“. Imanje je imalo ukupno 33 jutra zemlje, od toga šest jutara oranica. Posedovao je kačaru za proizodnju vina i smeštaj voća, a u lagumu je čuvao vina. Ispod vile je bila kuća za poslugu i štala za konje lipicanere.

- Njegovo vino i rakija služeni su na  Belom dvoru – priča Živan Pašić i dodaje da je sačuvano pismo u kom mu se Knez Pavle zahvaljuje i hvali „šljivovicu kojoj je nemoguće naći rivala“. Stanković je veoma voleo cveće. Na čitavoj površini, na kojoj je sada parking u vreme održavanja Šekspir festa, bilo je cveća. Duboko u Karašu, na izvoru žive vode, postavio je pumpe za vodu kojima je punio bazen izgrađen u visokom tornju sa hidrantima, koji mi znamo kao kula i po kojoj su dugo vilu zvali  Kula Stanković. Odatle je zalivano cveće i ukrasno drveće u parku.

Po priči starih Čortanovčana, veli Pašić, na imanje vozom su dolazili kneginja Olga i knez Pavle sa topčiderske železničke stanice. Njegovom zaslugom u Čortanovcima je podignuta železnička stanica, jedna od najlepših na severnom delu državne železnice, po ugledu na topčidersku. I nju je projektovao Brašovan, bila je udaljena od pruge kako bi se postrojila vojska da bi dočekala kralja, koji nikad nije došao, ali jeste predsednik Vlade Milan Stojadinović sa suprugom. Nemci su je srušili prilikom povlačenja  1944. godine.

- Bio je jedan od retkih u to doba koji je imao telefon u Čortanovcima – dodaje Pašić. - Kada bi dolazio iz Beograda, a to je činio kolima ili vozom, prethodno bi se najavljivao. Dočekivao bi ga, ako dolazi vozom, kočijaš Đura, koji bi ga prvo pozdravio i odmah sedao nazad, a namesnik uzimao kajase, stavljao bele rukavice na ruke i terao lipicanere do svog imanja. Čortanovčani su ga veoma  voleli i poštovali. Radili su i zarađivali na imanju, tražili su i dobijali beskamatne pozajmice koje mnogi  nikada nisu ni vratili. U ono vreme bila je recesija, velika kriza i zemlja se budzašto prodavala, ali on je plaćao pošteno. Puno  je učino za meštane i selo: zahvaljajući njemu 1936. godine je počela gradnja kamene ceste, od internacionalnog puta Novi Sad - Beograd do Čortanovaca, tri godine kasnije elektificirano selo, a struja je dovodena iz Beške iz elektrane koja je bila u sastavu parnog mlina. Zbog toga su ga, što je neuobičajeno za jedno selo, proglasili svojim počasnim graćaninom. Nedeljom  je odlazio je u crkvu.  Posle Drugog svetskog rata država je oduzela Stankovićima imanje. Pohodili su je mnogi tadašnji političari. Svraćao je i Tito. Pašić poseduje fotografije kada je Tito sa sinom Žarkom, Aleksandrom Rankovićem, Milovnom Đilasom, Jovanom Veselinovim, obišavši Blaža Jovanovića, najpoznatijeg crnogorskog političara onog vremena, u bolnici, svratio u vilu.

Zorica Milosavljević