Intervju: Sanja Krsmanović Tasić, selektorka 47. Infanta

Prilagođenost pandemijskim uslovima ogleda se ne samo u novom, septembarskom terminu održavanja, već i u činjenici da ovogodišnji „Infant“ traje tri dana, i da će u glavnom programu biti izvedene tri predstave, i to domaćih autora: „Ana Frank“ Šabačkog pozorišta, „Prostor za revoluciju“ Bitef dens kompanije, i „Algoritam sna“ Teatra Mimart.

Selektorka „Infanta“ je Sanja Krsmanović Tasić, naša performerka i pozorišna autorka, koja je i prošle godine bila na ovoj funkciji. Za naš list govori o programu predstojećeg izdanja ovog festivala.

Ovogodišnji program „Infanta“ je, iz poznatih razloga, sveden na tri predstave, tako da se teško može govoriti o njegovom konceptu, bar u onom smislu na koji smo navikli. Ali, budući da su predstave ipak objedinjene motom „Lična revolucija“, što ukazuje na postavljeni koncepcijski okvir programa, kakve veze i paralele se mogu povući među njima?

Još prilikom stvaranja koncepta za prošlogodišnji „Infant“, koji je, podsećam, bio objedinjen u rečenici  “U potrazi za ljudskošću”, pojavila se ideja da koncept narednog „Infanta“ nosi sintagma “Lična revolucija”. Festival se prošle godine sastojao iz deset predstava koje su igrane u glavnom, takmičarskom programu, i pet predstava koje su igrane u pratećem programu, koje su izvodili umetnici iz više od osam zemalja, jer su neke od trupa bile internacionalnog sastava. Ne slažem se da se zaokruženje teme ili koncepta ne može postići i sa manjim brojem predstava, gde bih napomenula da se i četvrta predstava, koja se igra u čast nagrađenih, “Ko je ubio Dženis Džoplin”, uklapa u koncept “Lične revolucije”. U ovim vanrednim okolnostima veći problem, ili nedoslednost je više u tome da slovo I „Infanta“ gubi smisao, jer stoji za reč “internacionalni”. Žao mi je što publika neće biti u prilici da vidi predstave sa međunarodne scene koje su zbog situacije morale da se otkažu, ali ponavljam da selektovane tri predstave, koje su od samog početka bile predviđene i izdvojene kao predstave koje su povezane temom “Lična revolucija”, čine zaokruženu celinu jasnog koncepta.

Sve tri predstave radile su žene, o njima je i reč u nekim predstavama. Da li je ovaj trenutak, odnosno trenutna situacija, ukazala da su žene te koje pokušavaju da se suočavaju sa najvećim problemima, ili ipak slučajnost ima ulogu u ovom izboru?

Internacionalne predstave od kojih smo morali da odustanemo su imale i muškarce autore. Sasvim slučajno desilo se da su sve žene autorke domaćih predstava. Napominjem da je u uži izbor selekcije ušla i predstava još jedne autorke, Dijane Milošević i DAH teatra, predstava “Zagonetka revolucije” koja zbog tehničkih okolnosti i specifičnosti prostora Kineske četvrti nije mogla da bude realizovana, i samim tim nije ušla u program. Parafraziraću samu sebe, iz teksta o programu “Infanta“: “Možda je ovo znak da su žene te koje imaju dovoljno mudrosti, suptilnosti ali i snalažljivosti da nas povedu u nesigurnu budućnost koja je pred nama.“

Koliki se vama čini prostor za ličnu revoluciju u ovim vremenima? Od čega on zavisi, i šta se događa kada je sveden na minimum?

Predstava Isidore Stanišić “Prostor za revoluciju” ima kao ingeniozno rešenje scene veliki dušek na kojem obitavaju, leškare, i susreću se “revolucionari” dvadeset prvog veka. Verujem da vas je naslov te predstave inspirisao za pitanje. Sa jedne strane okolnosti u kojima smo se našli su mnoge od nas dovele u situaciju da se naš fizički prostor svede na minimalan, skučeni prostor sopstvene sobe ili stana, posebno u danima karantina.

S druge strane otvorio se ogromni prostor ponovno osvojenog vremena za mnoge od nas. Situacija kada se ne gubi vreme u prevozu, kupovinama, odlasku i povratku na posao. Ovaj prostor je omogućio da promislimo sopstvene živote, odluke, navike. Da donesemo neke važne ili manje važne odluke, i promenimo puno toga. Svaka i najmanja odluka i promena ako je doneta individualno od strane miliona pojedinaca može da izazove promenu ogromnih razmera. Ovde posebno mislim na promene koje se tiču našeg odnosa prema prirodi, kako živimo i šta koristimo u ličnim životima, odnos prema članovima porodice, na naš aktivizam i promenu prioriteta.

Mislite li da će se alternativni i novi teatar bolje snaći u pandemijskim uslovima rada, s obzirom da je sklon da napušta stare forme i traga za novim izrazima? U materijalnom smislu svakako trpi, kao i ostali, možda i više.

Sama pripadam nezavisnoj izvođačkoj sceni Srbije koja se bavi alternativnim i novim teatrom, kako ste naveli. Osećam vrlo dobro šta znači suočiti se sa još težim uslovima rada, finansijske podrške i prostora za rad. Okolnosti koje su i ranije bile teške, sad su još teže, čak i tragične, a ovde govorim na globalnom nivou. Mnoge alternativne trupe i pozorišta se zatvaraju i gase nakon petnaest, dvadeset i više godina rada. Ovde kod nas sredstava je sve manje, a po običaju, prioritet imaju institucije, zaposleni umetnici, dok su samostalni umetnici često prepušteni sami sebi. U suštini me jako boli to što mi se čini da su okolnosti teže nego što su bile pre nekoliko decenija kada alternativni i novi ples i teatar nisu bili toliko prepoznati i priznati kao danas.

S druge strane ko ima poriv da radi, ko ima strast i potrebu da nešto izrazi i prenese na publiku, naći će mogućnosti da ostvari svoje projekte i predstave i u nemogućim uslovima. Uvek je tako bilo, i tako će i biti.   

Imate li utisak da se publika uželela pozorišta, sada, kada je uskraćena da gleda predstave? Ili je trenutno i njima i pozorište, i kultura uopšte, jedna od nevažnijih stvari u životu? U tom kontekstu, koliko je važno, i koliko ima razloga, uprkos svim otežavajućim okolnostima, održavati kontinuitet ovakvih manifestacija, kao što je „Infant“?

Mislim da bi svi trebalo da se zapitaju kako bi im prošli “pandemijski” dani da nije bilo umetnosti. Ovo se tiče svih oblika, osim izvođačke umetnosti. Ne verujem u moć pokušaja novog, “onlajn” teatra. Pozorište je živa interakcija, razmena, nešto što nastaje u trenutku kada se dešava između osoba u istom prostoru. Jedinstven neponovljivi događaj koji se ne samo gleda, već i doživljava celim bićem.

Mislim da smo se svi uželeli da gledamo, igramo, doživljavamo predstave. Željni smo druženja, dodira, gledanja u lica bez maski. Neizmerno me raduje odluka da se „Infant“ održi uživo, i u ovom skraćenom obliku. Mislim da će dobrih i važnih predstava uvek biti, i da je važno i značajno da se „Infant“ podrži i održi njegov kontinuitet.

Ne znam za puno festivala alternativnog teatra u svetu koji postoje 47 godina. „Infant“ je nacionalno blago koje treba negovati.

A, što se tiče vašeg pitanja da li je publici kultura i pozorište jedna od nevažnijih stvari u životu, mogu samo da kažem da je meni i mnogima kultura i umetnost najvažnija stvar u životu.

N. Pejčić