„Dnevnik” u selu neobičnog naziva: Pačir

To zbrda-zdola selo, koje je većinski naseljeno mađarskim življem, čini se kao da nema nikakvu manu, a njegovi meštani nemaju nikakvih problema. Doduše, kako smo imali priliku da čujemo, to i nije toliko daleko od istine.

– Nije teško voleti Pačir – kaže nam predsednik Izvršnog odbora u mesnoj zajednici Oto Nađ, a nama nije teško da mu poverujemo. – Kad neko prođe ovuda, može da vidi da smo mirni, nismo zagađeni, a sam centar, gde nam je sve na istom potesu, s tom dolinom, svako zapamti jer je u ovoj ravnici baš neobično.

I zaista, kako se približavate središtu sela, stičete utisak da ste na velikim asfaltnim valovima koji vas uljuljkavaju u savršeno „skockan” ambijent, u kojem se vodi računa o svakom detalju. Kuće su uređene, zelene površine pokošene i upotpunjene ukrasnim biljem, a hlada ima na svakom koraku. Čak imaju i kaldrmu usred centra, koja se proteže između parka i Reformatorsko-hrišćanske crkve, koja se oglašava na svako četvrt sata.

Selo Pačir prvi put se spominje 1409. godine, i to pod nazivom Pačer. Kroz decenije je menjalo mađarske vlasnike, da bi krajem 17. veka doživelo nemilu sudbinu potpuno opustošenog mesta. Tridesetak godina kasnije, pačirsku pustaru naseljavaju somborski graničari, da bi se pola veka kasnije opet doselili i Mađari. Veruje se da ime sela potiče od naziva „Veliki Do” i da ima neke veze s rekom Krivajom koja preseca selo.

– U Pačiru su Srbi i Mađari dugo zajedno, oko 250 godina, tako da su gotovo u isto vreme izgrađene i Pravoslavna i Reformatorska crkva – objašnjava Nađ. – Imamo baš mnogo mešovitih brakova, tako da nikad nije bio prisutan nacionalizam. Svi znaju srpski, a Srbi su naučili mađarski. Tolerancija je na najvišem nivou, a nismo imali nacionalnih ispada i konflikata.

Trenutno oko 2.200 ljudi živi u tom gotovo nestvarnom selu, budući da mnoge talas ekonomske migracije vodi u Mađarsku, Nemačku, Austriju, Englesku... To je dovelo do toga da u Pačiru bude i oko 300 praznih kuća, dok je, inače, nekad najviše brojao oko 5.000 duša. Dobra stvar je što osnovna škola još uvek ima đake od prvog do osmog razreda i nastavu na oba jezika, a čak i predškolska ustanova ima tri grupe dece.

– Oni koji su ostali ovde bave se poljoprivredom. Mi nemamo nikakve fabrike pa neki putuju i rade u Subotici ili Bačkoj Topoli, a ima i onih koji svaki dan idu u Mađarsku na posao – kaže naš sagovornik, i dodaje da je situacija s koronavirusom poprilično uticala na one koji rade s druge strane granice.

Nego, da se vratimo na prazne kuće… Otkako je pre nekoliko godina proradila termalna banja u Pačiru, koja je ovog leta naročito popularna, o čemu smo i pisali, cena napuštenih kuća je vrtoglavo skočila.

– Dolaze nam ljudi i iz Mađarske da bi kupili nekretnine kod nas – navodi Nađ, i priseća se da se doskoro pristojna kuća s velikom okućnicom mogla kupiti za 4.000-5.000 evra, a sad već i za 30.000. – Rukovodstvo mesne zajednice, u kojem sam blizu 20 godina, razmišljalo je šta bi moglo uraditi u selu da bi ga oživelo. Ipak nemamo fabrike, nemamo ništa, a gradovi nam sve odvuku. Nismo mislili da će ovo biti banjski turizam, planirali smo da napravimo rekreacioni centar i tako da malo pospešimo razvoj sela, i ispalo je da nam je uspelo!

Kažu Pačirci da je najpametniji meštanin Bratislav Begić, koga treba pitati sve što nas zanima. Po struci je auto-mehaničar, što odaju i njegove crne šake, koje sigurno nisu uprljane u rudniku. Za sebe kaže da nije mangup jer se nije takav ni rodio, zbog čega nije oženjen, ali ne mari pošto to znači da nema mnogo razloga za sekiraciju.

– Jel’ imaš neki kvar? – na početku nas pita vredni čovek kog smo, doduše, zatekli na pauzi u lokalnom kafiću.

Ali, ako onaj ko nije oženjen nema razloga za stres, onda i onaj ko nema auto, ne može ni da ima kvar!

– Žene su pobegle u gradove, traže mangupe s parama. Mada, ne znam šta ima posebno u Bačkoj Topoli a da nema ovde kod nas. Isto je to selo kao i Pačir – kaže Begić.

Pačirci najviše vole mir i slobodu koju imaju, a koje je poprilično poremetila vanredna situacija usled virusa. A najveća boljka su loši putevi.

– Napravi nam put od Topole dovde, piši o tome, kritikuj – zapoveda Begić, sračunavši da su taj asfalt i on isto godište, što znači da imaju nešto više od pola veka. – Sve u svemu, dobar je Pačir, samo su veze loše, nemamo autobuse.

Međutim, koliko god da je sad lepo u selu, makar nama koji dođemo nakratko, Oto Nađ kaže da se najbolje živelo osamdesetih godina prošlog veka, pa dok nije došlo do raspada „njihove stare Jugoslavije”.

– Živelo se dobro, i od poljoprivrede, a bilo je i mnogo više samostalnih delatnosti, što se ugasilo kako su stariji odlazili u penziju, pa je sad sve manje zanata – pojašnjava naš domaćin.

A kako sad stvari stoje, pačirska mesna zajednica brine o svoj komunalnoj infrastrukturi, budući da komunalna preduzeća iz Bačke Topole ne mogu da opsluže celu opštinu, te su neka udaljenija sela „prinuđena” na to da se sama snađu. Mada, ne čini se da je to Pačircima problem …

– Vodimo računa o uređenju zelenih površina, atarskih puteva, pešačkih staza, čitave okoline i centra – nabraja Nađ. – Sve ulice su nam izbetornirane još pre desetak godina. Budući da nam je poljoprivreda dosta važna, trudimo se da i poljoprivrednicima pomognemo sređivanjem atarskih puteva. Sada nas čeka rekonstrukcija vodovodne mreže i popravka pojedinih puteva. Vodovod nam je star oko 50 godina, ali ima gvozdene cevi, kvalitetnu vodu, pa nam je sad zbog većih potreba meštana potrebna i veća količina vode. Imamo i bioskopsku salu, koju ćemo uskoro renovirati, dok su nam škola i zabavište uređeni.

O kanalizaciji i gasovodu nije vredelo mnogo zboriti, pre svega zbog same konfiguracije sela, koja pravi razliku između delova mesta i do devet metara nadmorske visine. Mada, kako su nam meštani rekli, njima su septičke jame „sasvim dovoljne”, a greju se na struju ili drva, što im je, opet, po meri i volji.

Lea Radlovački