Kretanje prostora vajara Đorđa Lazića Ćapše

. Atrijum Muzeja grada Novog Sada na Petrovaradinskoj tvrđavi, dug 44 metra, širok 6,75 i visok deset, ispunjen je elementima koji zajedno čine kompoziciju, koju je nazivao „Kretanje prostora”, mada, inače izbegava da daje imena postavkama da ne bi usmeravao posmatrače da u onome što je stvorio traže to što je u naslovu.

„Kretanje prostora” je nastavak dveju prethodnih izložbi tog tipa. Nadovezuje se na „Rađanje prostora”, koja je  bila otvorena 2006. na domaćem terenu, u galeriji Kulturnog centra „Karlovačka umetnička radionica”, a prvi put se upustio u tvorbu te vrste apstraktne kompozicije od isključivo prirodnih materijala, među kojima preovladava zemlja, 1990. godine, u sklopu proslave tri veka Seobe Srba u Karlovcima.

– Prirodnim materijalima sam počeo da eksperimentišem 1980. godine – objašnjava Đorđe Lazić. – Rad od prirodnih materijala traje koliko i izložba i sve se po njenom zatvaranju vraća tamo odakle je i došlo, u prirodu. Kao i prošli put, i ovde se bavim prostorom koristeći se prirodnim materijalima i vrlo namerno apstraktnom formom. Zašto prirodni materijali? Važno mi je da se čovek, kada uđe u prostor, oseća prijatno, ničim ugrožen, da bi otvorio sebe i svoj duh u komunikaciji. U suprotnom, čovek se zatvara, a komunikacija prestaje. Njegov duh prepoznaje prirodne oblike – zemlju, granu, slamu, to imamo genetski zapisano u našem biću. Vrlo je bitno da čovek, kada uđe u prostor, doživi ga na sebi svojstven način.

Ćapša kaže da se izložba može posmatrati s više aspekata, ali ima svoju slojevitost, budući da nosi određena značenja, simbole, znake, simboličke odnose kroz apstraktnu formu i likovni jezik. Pokret, sadržan i u nazivu izložbe, može se iščitavati u svakom nivou. Čim se kroči u atrijum, može se doživeti kretanje kroz krug na koji se prvo nailazi. I tako na svakom sledećem koraku, idući dalje kroz dati prostor.    

– Kroz postavku sam želeo da uspostavim dijalog s ovovremenskim ljudima, u ovom sistemu koji im je pravio smetnje da postanu svesni sebe, svog ishodišta i onoga čemu treba da se vrate i u sebi dozovu onaj bitak, Tvorčevu česticu – kaže Ćapša. – Ta tvorčeva čestica života, koja je u svima nama na zemaljskoj kugli ista, zavijena je raznim kulturološkim ovojnicama, samim tim zatvorena i zarobljena u tom ambijentu u kojem živi, pa gubi svoju pravu prirodu. Moja ideja je da se obratim upravo tom bitku prisutnom u svakom od nas, i s njim uspostvim kontakt, što je nemoguće s komunikacijskim kôdom koji mi koristimo, zato upotrebljavam elemente bliske čoveku sa što manje posrednika.

Po Ćapšinim rečima, čovekovo je samo da uđe, da se oslobodi svih predrasuda u traženju nekakvih imena, značenja i funkcija prostora, i da pokuša da se okrene sebi, svom doživljaju. Sve prikazano kroz likovnu apstraktnu formu odašilje poruku, koju treba da iščita do nivoa koji on može, bez unapred datog tumačenja.

Dimenzije atrijuma pružile su umetniku mogućnost koju nije imao prošla dva puta u Karlovcima: da iskoristi i visinu za vertikale koje su, kako kaže, vrlo važne u ljudskom doživljaju.

– Čovek kada dođe u lošu životnu situaciju, ima potrebu da podigne glavu ka nebu i tu njegovu potrebu kroz vertikalnu instalaciju naglašavam. Prvi deo izložbe je malo teskoban svojim oblikom i pritiskaće čoveka u fizičkom smislu da bi, kada izađe iz toga, vertikala došla do punog izražaja – ističe Ćapša.

Priznaje da je ta vrsta skulpture veoma složena za realizaciju i proces izrade dugo traje. Zahtevala je samo oko deset kubika zemlje za trodimenzionalne elemente i realizaciju njegovih zamisli u parteru, o ostalom materijalu da se ne govori.

Kada će publika moći da doživi to kretanje prostora još nije poznato zbog epidemije koronavirusa. Ali, i kada bude otvorena, zbog samog karaktera kompozicije i oblika, neće u istom trenutku moći da je vidi mnogo ljudi. Otprilike, svako će imati priliku da je sam doživi, na svoj način iščita poruke i odgonetne simbole koje nosi i prepozna neki kutak prostora kao svoj.

Z. Milosavljević