Kako smo napravili Braću Bluz
Gardijan je ovih dana objavio tekst u kom su sačuvana sećanja glumca i scenariste Dena Akrojda, i reditelja i scenariste Džoa Landisa, o tome kako je početkom osamdesetih nastao kultni film „Braća Bluz“.
Den Akrojd (stariji brat Elvud i scenarista filma): Moj prvobitni scenario zvao se „Povratak braće Bluz“ i imao je u sebi dva filma. Džon Landis ga je prekrojio u izvodljivih 150 strana. Džon je bio ključna osoba u tom projektu – on je sve spojio i uobličio.
Landis je osmislio scenu u kojoj Beluši (Džoliet, mlađi brat) naručuje četiri pečena pileta i jednu koka-kolu pošto je prisustvovao trenutku kada je Džon Beluši zaista pojeo četiri pečena pileta. Suvi beli tost koji je naručio Elvud inspirisan je mojim mladićkim godinama u Otavi kada sam se iselio iz roditeljske kuće. Toster sam tad napravio tako što sam okačio metalni ofinger za odeću iznad šporeta. To je stari trik.
Inspirisala nas je ploča Džona Li Hukera, „House of the Blues“ na kojoj je on nosio odelo i naočare za sunce. Ko ne želi da izgleda tako kul? Obukli smo crna odela i ličili na FBI agente. To je univerzalno prepoznatljiv imiDŽ koji odlično funkcioniše.
Sećam se kada sam došao u restoran u kom su plesačice Arete Frenklin spremale tačku koja je išla uz pesmu „Think“. Noge, stomak, i dijafragma su mi se pretvorili u žele kada je Areta počela da peva. Iskreno, nisam znao kako ću ustati sa stolice da se pridružim plesu.
Jedne noći smo izgubili Džona Belušija. Ali ne zato što je bio urađen, već zato što je bio gladan, i nije mu se svidela hrana ponuđena u studiju. Nigde nisam mogao da ga pronađem. Konačno, video sam puteljak koji vodi preko parkinga do obližnjeg komšiluka, i pratio sam ga. Ceo komšiluk je bio u mraku sem jedne kuće. Pokucao sam na vrata i rekao „Izvinite, mi snimamo film i fali nam jedan od naših glumaca.“ Tip koji mi je otvorio rekao je: „Oh, mislite na Belušija? Došao je pre sat, opljačkao moj frižider i zaspao na kauču.“
U to vreme, kokain je bio valuta. U nekim radnim noćima, bio je gotovo poput kafe. Meni se nikad nije dopadao, ali nisam hteo da naređujem drugima šta da rade. Izluđivali smo Džona Landisa. Ponekad je strepeo da li ćemo doći na posao posle žurki, ali Beluši je bio profesionalac, i nikada ga nije izneverio.
Južnjački bioskopi nisu hteli da prikazuju film zbog afroameričkih glumaca, ali onog trenutka kada je postao hit, i oni su počeli da ga puštaju. Film je tu i da sačuva kulturu. Pobrinuli smo se da pisci svih materijala sačuvaju svoja prava za objavljivanje. Džon i ja smo zadržali samo izvođačka prava. Svaka od pesama iz filma donela je još mnogo zarade originalnim autorima posle objavljivanja albuma. To je bila moralna odluka, i pisci tih pesama, i njihovi naslednici su mnogo dobili zahvaljujući njoj.
Džon Landis (režiser filma i koscenarista): Moja žena (kostimografkinja Debora Nadulman) osmislila je kako će Džoliet i Elvud konačno izgledati. U šou programu „Subotom uveče uživo“, gde su Braća Bluz kao likovi stekli prvu popularnost, bili su poznati po starim šeširima koje su nosili, i naočarima za sunce. Debora se protivila tome, smatrala je da treba da nose „rejbanke“. Ali u to vreme ih više nisu proizvodili, i naći dovoljno pari naočara pretvorilo se u epsku potragu. Obilazili smo radnje „sve za dolar“ i tamo prekopavali police prepune naočara koje su skupljale prašinu tridesetak godina. Konačno smo uspeli da skupimo 140 pari, i naravno, Džon Beluši ih je neprekidno poklanjao devojkama. Režiser Pol Brikman nas je posetio na snimanju, i njemu smo dali 30 pari. Tom Kruz ih je kasnije nosio u filmu „Rizičan posao“.
Kada smo počeli sa snimanjem, Džon se već bio navukao na kokain. Kokain izaziva želju za alkoholom, a alkohol vuče za sobom još kokaina. Nepoznati ljudi su mu prilazili i davali koks. Bilo ih je tako mnogo da je bilo nemoguće sprečiti ih. Zamalo je umro za vreme snimanja. Za mene je najveća tragedija to što je za vreme snimanja „Državnog zverinjaka“ Beluši bio stoprocentno priseban. Godinu ili dve kasnije, u „Braći Bluz“ u najboljem slučaju on je sasvim svoj 75% vremena – ali Beluši je toliko dobar da većina ljudi to ni ne primeti.
Stvaranje „Braće Bluz“ bilo je magično, ali i komplikovano. Puno divljih priča izrodilo se iz samog filma – ne možete tek tako snimiti 42 automobila koja jurcaju 70 kilometara na sat centrom Čikaga. Mi nismo koristili ubrzavanje snimaka, sve je potpuno autentično. Užasno mnogo rada otišlo je na to, i na kooperaciju s policijom. Imali smo automehaničara koji je bio dostupan bez prekida. Ljudi pričaju da smo spucali stotine automobila, ali to nije tačno. Kada vidite gomile kola, tu je zapravo uvek istih dvadesetak komada koje smo koristili i ponovo popravljali. Verovatno smo uništili samo 25 automobila do kraja filma.
Ja sam ubacio ideju o „poslanstvu od Boga“ u film kao omaž Denu Akrojdu pošto se on ponašao gotovo kao propovednik kada je muzika bila u pitanju. Teško je poverovati, ali 1979. ritam bluz i Motaun bili su gotovo zaboravljeni, naročito u poređenju sa disko muzikom koja je bila u strašnom usponu. Ljudi me pitaju kako smo uspeli da skupimo takve sjajne muzičara u filmu? Pa, pozvali smo ih! Cela poenta filma bila je da prikažemo njihov sjajni talenat.
Braća Bluz su svojevrsna zadužbina Denove i Džonove strasti prema bluzu. Oni su iskoristili svoj status zvezda da bi skrenuli pažnju na soul muziku. Veoma sam ponosan zbog toga, ali mislim da je to jedan potpuno sulud film. Postoji puno razloga da se snimi neki film, i vi možete biti uspešni ili neuspešni na mnogo različitih nivoa. Na nivou Dena koji hoće da manično preobrati sve ljude u ljubitelje bluza, mislim da je to bio spektakularan uspeh.
Prevela i priredila
Nastasja Pisarev