Како смо направили Браћу Блуз

Ден Акројд (старији брат Елвуд и сценариста филма): Мој првобитни сценарио звао се „Повратак браће Блуз“ и имао је у себи два филма. Џон Ландис га је прекројио у изводљивих 150 страна. Џон је био кључна особа у том пројекту – он је све спојио и уобличио.

Ландис је осмислио сцену у којој Белуши (Џолиет, млађи брат) наручује четири печена пилета и једну кока-колу пошто је присуствовао тренутку када је Џон Белуши заиста појео четири печена пилета. Суви бели тост који је наручио Елвуд инспирисан је мојим младићким годинама у Отави када сам се иселио из родитељске куће. Тостер сам тад направио тако што сам окачио метални офингер за одећу изнад шпорета. То је стари трик.

Инспирисала нас је плоча Џона Ли Хукера, „Хоусе оф the Блуес“ на којој је он носио одело и наочаре за сунце. Ко не жели да изгледа тако кул? Обукли смо црна одела и личили на ФБИ агенте. То је универзално препознатљив имиЏ који одлично функционише.

Сећам се када сам дошао у ресторан у ком су плесачице Арете Френклин спремале тачку која је ишла уз песму „Think“. Ноге, стомак, и дијафрагма су ми се претворили у желе када је Арета почела да пева. Искрено, нисам знао како ћу устати са столице да се придружим плесу.

Једне ноћи смо изгубили Џона Белушија. Али не зато што је био урађен, већ зато што је био гладан, и није му се свидела храна понуђена у студију. Нигде нисам могао да га пронађем. Коначно, видео сам путељак који води преко паркинга до оближњег комшилука, и пратио сам га. Цео комшилук је био у мраку сем једне куће. Покуцао сам на врата и рекао „Извините, ми снимамо филм и фали нам један од наших глумаца.“ Тип који ми је отворио рекао је: „Ох, мислите на Белушија? Дошао је пре сат, опљачкао мој фрижидер и заспао на каучу.“

У то време, кокаин је био валута. У неким радним ноћима, био је готово попут кафе. Мени се никад није допадао, али нисам хтео да наређујем другима шта да раде. Излуђивали смо Џона Ландиса. Понекад је стрепео да ли ћемо доћи на посао после журки, али Белуши је био професионалац, и никада га није изневерио.

Јужњачки биоскопи нису хтели да приказују филм због афроамеричких глумаца, али оног тренутка када је постао хит, и они су почели да га пуштају. Филм је ту и да сачува културу. Побринули смо се да писци свих материјала сачувају своја права за објављивање. Џон и ја смо задржали само извођачка права. Свака од песама из филма донела је још много зараде оригиналним ауторима после објављивања албума. То је била морална одлука, и писци тих песама, и њихови наследници су много добили захваљујући њој.

Џон Ландис (режисер филма и косценариста): Моја жена (костимографкиња Дебора Надулман) осмислила је како ће Џолиет и Елвуд коначно изгледати. У шоу програму „Суботом увече уживо“, где су Браћа Блуз као ликови стекли прву популарност, били су познати по старим шеширима које су носили, и наочарима за сунце. Дебора се противила томе, сматрала је да треба да носе „рејбанке“. Али у то време их више нису производили, и наћи довољно пари наочара претворило се у епску потрагу. Обилазили смо радње „све за долар“ и тамо прекопавали полице препуне наочара које су скупљале прашину тридесетак година. Коначно смо успели да скупимо 140 пари, и наравно, Џон Белуши их је непрекидно поклањао девојкама. Режисер Пол Брикман нас је посетио на снимању, и њему смо дали 30 пари. Том Круз их је касније носио у филму „Ризичан посао“.

Када смо почели са снимањем, Џон се већ био навукао на кокаин. Кокаин изазива жељу за алкохолом, а алкохол вуче за собом још кокаина. Непознати људи су му прилазили и давали кокс. Било их је тако много да је било немогуће спречити их. Замало је умро за време снимања. За мене је највећа трагедија то што је за време снимања „Државног зверињака“ Белуши био стопроцентно присебан. Годину или две касније, у „Браћи Блуз“ у најбољем случају он је сасвим свој 75% времена – али Белуши је толико добар да већина људи то ни не примети.

Стварање „Браће Блуз“ било је магично, али и компликовано. Пуно дивљих прича изродило се из самог филма – не можете тек тако снимити 42 аутомобила која јурцају 70 километара на сат центром Чикага. Ми нисмо користили убрзавање снимака, све је потпуно аутентично. Ужасно много рада отишло је на то, и на кооперацију с полицијом. Имали смо аутомеханичара који је био доступан без прекида. Људи причају да смо спуцали стотине аутомобила, али то није тачно. Када видите гомиле кола, ту је заправо увек истих двадесетак комада које смо користили и поново поправљали. Вероватно смо уништили само 25 аутомобила до краја филма.

Ја сам убацио идеју о „посланству од Бога“ у филм као омаж Дену Акројду пошто се он понашао готово као проповедник када је музика била у питању. Тешко је поверовати, али 1979. ритам блуз и Мотаун били су готово заборављени, нарочито у поређењу са диско музиком која је била у страшном успону. Људи ме питају како смо успели да скупимо такве сјајне музичара у филму? Па, позвали смо их! Цела поента филма била је да прикажемо њихов сјајни таленат.

Браћа Блуз су својеврсна задужбина Денове и Џонове страсти према блузу. Они су искористили свој статус звезда да би скренули пажњу на соул музику. Веома сам поносан због тога, али мислим да је то један потпуно сулуд филм. Постоји пуно разлога да се сними неки филм, и ви можете бити успешни или неуспешни на много различитих нивоа. На нивоу Дена који хоће да манично преобрати све људе у љубитеље блуза, мислим да је то био спектакуларан успех.

Превела и приредила

Настасја Писарев