TVOJA REČ Nikola Nikolić (28), medicinski tehničar u novosadskoj hitnoj pomoći

Iako je ljubav prema zdravstvu nasledio od oca, koji je bio zdravstveni radnik u vojsci a trenutno je u penziji, adrenalin pri svakom izlasku na teren je takođe nešto što ga privlači i održava. A dok ne ide na intervencije, Nikola završava studije prava jer smatra da u Hitnoj pomoći ne treba večno raditi. U to ne sumnjamo, naročito sada tokom pandemije koronavirusa kada, osim obimnijeg posla, medicinari moraju da se nose i sa obimnijim uniformama.

- Ljudi, naročto sada, treba da budu odgovorni, pre svega zbog sebe i svoje porodice - apeluje naš sagovornik. - Malo ko shvata u kakvoj smo mi situaciji... Kad se vratim s posla uvek strepim da li ću preneti koronu na moje najbliže, porodicu, prijatelje...

Otkako je pandemija, koliko imaš izlazaka na teren?

- To zavisi od smene, jedan dan bude preko deset intervencija, nekad bude manje. Uglavnom, u poslednje dve-tri nedelje je povećan obim posla, ali i otkad traje cela situacija sa koronom.

Je l’ uspevaš da izguraš i izdržiš ceo taj tempo?

- Uspevam, jer mi koji radimo u Hitnoj pomoći stalno radimo na terenu i zbog toga smo spremniji na drugačiji način rada u odnosu na neke druge kolege. Mi ne biramo da li je naš posao na ulici, na kiši ili po snegu, u stanu... Mi radimo u različitim uslovima i ovo sa koronom je za nas nešto novo čemu smo se prilagodili, tako da ne mogu reći da je lako, teže nam je, pogotovo u zaštitnim skafanderima, a leto je. Ali, kao što rekoh, ne biramo vreme, tako da dajemo sve od sebe.

Možemo onda da kažemo da je adrenalin neizostavan?

- To jeste deo našeg posla. Vremenom, dešava se profesionalna deformacija, pa nam neke stvari postanu normalne. Adrenalin je sad već manji nego na početku, ali jeste neizostavan.

Je l’ on i daje neku dodatnu draž tvom poslu?

- Jeste, zato i volim Hitnu pomoć. Dinamičan je posao, ne znamo šta ćemo zateći na terenu, tako da, u suštini, mislim da je ovo super posao, naročito za muškarce, ali ne u diskriminišućem smislu.

Šta je ono što je najizazovnije sa čim si se susreo?

- Mislim da to nema veze sa nekim teškim ili „na oko“ ružnim stvarima, kao što su teške povrede. Mislim da najviše ima veze s emocijama, kad vidiš druge ljude kako proživljavaju neku nesreću svojih bližnjih. Ne mogu da izdvojim nijedan poseban slučaj ili situaciju. Svaka nesreća je drugačija.

Koliko je, onda, teško ostati pribran?

- Ljudi moraju da shvate da mi kada se bavimo bilo kojim slučajem na terenu, ne gledamo na to kao slučajni prolaznici, odnosno kao neko sa strane. Kad radim svoj posao, usredsredim se samo na tu situaciju, da je odradim najbolje moguće, kao i moje kolege. Možda i ne posmatram očima običnog čoveka, pa i ne doživljavam sve toliko stresno.

Kad pričamo o situaciji sa koronavirusom, koliko vam znači ponašanje ljudi s kojima morate da radite na intervencijama?

- Sad kako su nam drugačiji uslovi rada, duplo nam je teže, em zbog situacije, em zbog sve zaštitne opreme koju moramo da nosimo, i onda jeste malo poražavajuće kad vidimo kako se neko ponaša i neće da nosi masku gde bi trebalo. Ali, mogu reći da su u poslednje vreme ljudi dosta odgovorni, makar koliko sam primetio.

Koliko vremena ti treba da navučeš svu „ratnu opremu“ i kakav je osećaj biti u njoj, naročito sad leti?

- Što se tiče skafandera, oduzima nam sigurno pet do deset minuta. Mi gledamo da se što pre obučemo, da budemo što efikasniji, da što pre odradimo izlaz i zbog pacijenta, a i kako bismo mi što pre odahnuli. A u opremi je pakao! Ljudi ne shvataju kako je to kada litar znoja curi sa tebe, a uniforma ispod skafandera bude bukvalno mokra, može da se cedi. Tu su i maske, rukavice... Ožedniš, a ne možeš ni da popiješ gutljaj vode. Sve to ume da potraje i satima, nekad i pola smene.

Jesi li smršao?

- Jesam, smršao sam dve kile.

Rekao si da si student prava. Da li to znači da želiš da menjaš profesiju?

- Uvek sam imao neki cilj da budem fakultetski obrazovan. Mnogi me pitaju kako sam pored medicine odabrao pravo, ali ovo je stresan posao i nije nešto čime treba da se bavim celog života, treba da se napravi pauza.

Lea Radlovački