TVOJA REČ dr Uglješa Colić: Uvek će biti potrebe za likovnim stvaranjem

Upravo u tom periodu se i Novosađanin Uglješa Colić (31) zaljubio u tu umetnost, da bi nakon osnovne škole odlučio da upiše srednju umetničku „Bogdan Šuput” u svom gradu, a potom ode na studije u Beograd na Akademiju lepih umetnosti. Doktorirao je na Akademiji klasičnog slikarstva, ali to nije jedini pravac koji ga zanima i kojim se bavi.

- Interesovanja su mi se u međuvremenu mnogo promenila, pre svega u smislu istraživanja različitih stilova i tehnika, materijala... - kaže naš sagovornik. - Dakle, ja sam doktorirao slikarstvo, ali pored toga se bavim i grafikom, skulpturom, kombinovanim tehnikama. Takođe sam radio i scenografiju i kostimografiju, murale... U suštini, ja sam slikar bez stila. Nisam istraživao neki određeni stil pa ga gradio deset, 20 godina, nego stalo eksperimentišem, tražim nešto novo. Jako sam znatiželjan i mislim da je to važna crta u karakteru. Tim eksperimentisanjem uvek se dođe do nekih novih stvari, kombinacijom različitih tehnika, korišćenjem neslikarskog pribora i materijala, dovođenje grafike na ivicu eksperimentalne grafike.

Ima li, od svega toga, da ti nešto najviše „leži”, da ti najviše prija?

- Ne, u suštini ja ne gledam to tako, već je to za mene način života. Umetnost je način života. Nije imiy kako čovek izgleda, već šta on radi. Umetnik je stvaralac, pre svega.

I, koliko je izazovno biti stvaralac kod nas?

- Pa, biti stvaralac je samo po sebi izazov. Dakle, stvarati nešto, raditi na nečemu, naročito svaki dan...

Ali, u kontekstu koliko se ceni i isplati?

- Sve zavisi od publike. Prva stvar zavisi od obrazovanja publike, a druga da o ukusima ne vredi raspravljati. Ali, mislim da dosta toga zapravo zavisi od publike koja treba da se stvara, ne samo da se neguje, i to od najranijeg uzrasta. Imam utisak da se u osnovnoj školi dosta zapostavlja ta kreativna crta, a treba da se neguje kroz sva obrazovanja. Dakle, ključ je da stvaramo i negujemo tu publiku, jer nema scene bez publike, kao što nema scene ni bez stvaralaca.

Kakva nam je, onda, publika? Imamo li uopšte stvaraoce koji mogu da kreiraju obrazovanu i kvalitetnu publiku?

- Naravno, ako gledamo kroz istoriju umetnosti nikad nije bio nešto sjajan period za umetnika i za stvaranje, ali uvek su opstajali. Umetnost je uvek opstajala, ona je večna. Tako da, videli smo i za vreme korone koliko je bilo strašno za umetnike što nisu radili muzeji, galerije i tek tad ljudi primete, kad im fali, koliko je umetnost bitna.

Dobro, ali imali smo i priliku da primetimo koliko se i publika za vreme pandemije stavila u ulogu umetnika. To, valjada, znači koliko je umetnost nužna, samo je pitanje kod koga, kada i kako ona dođe do izražaja...

-  Tako je. Ja to više gledam kao način da se ljudi izraze na neki umetnički jezik koji im je blizak, ali ne u smislu stvaranja umetnosti, nego u smislu hobista i art terapije da sebe leče kroz umetnost.

Da li umetnost u takvoj situaiciji gubi na važnosti, kvalitetu, čemu god?

- Mislim da je to uslovno posledično... Recimo, za vreme pandemije sam, budući da nigde nisam mogao da izlažem, došao na ideju da pozovem ljude na Fejsbuku da mi pošalju svoje fotografije i da ih ja nacrtam u nekom svom stilom, menjajući često kolorit, odnose... Odazvalo se 130 ljudi i sve sam ih uradio i to je bio kao vid analogne aplikacije kroz koju ljudi provlače svoje fotografije, ali sam ja to uradio na papiru. I taj moj unutrašnji doživljaj te publike je zavisio od toga da li nekoga poznajem i koliko, kojim umetnikom sam bio nadahnut, pa malo i njima uradim omaž jer izimitiram neki njihov stil, ali dam svoj neki pečat, ali te umetnike uzmem kao neko nadahnuće, kao neku početnu tačku.

Šta je sve tvoje nadahnuće, šta te sve inspiriše?

- Recimo, u tom periodu kada sam radio te portrete u karantinu, počeo sam da radim pejzaže Novog Sada gde sam promenio vizuru. Predstavio sam ga iz ptičje, iliti modernije - iz dronske perspektive, gde su ulice puste, nigde nikoga nema. I to sve dosta menja i doživljaj grada, vizuru, kolorit... Malo sam ubacio pointelizma, sa tačkicama, pa nešto čudno treperi u vazduhu... I odnos prema pejzažu, prema gradu, doživljaju, sve je promenljivo i sve se odražava na samo stvaralaštvo.

A kad nije vanredno stanje, šta te onda pokreće?

- Apsolutno sve, svet oko mene. Znači, da li je to obična šetnja gradom, izlet na Frušku goru, da li su to neka putovanja, neki ljudi, neki umetnici... Recimo, sad ovaj časopis za kulturu i umetnost koji smo pokrenuli „Umetnost pre svega”, tu dosta izučavamo umetnike iz istorije umetnosti. Ja tu portretišem umetnike o kojima pišemo ili radim interpretacije nekih slika nadahnut njihovim slikama, što je dosta inspirativno. To su neki izazovi, a ja volim izazove, ne znam da li sam ti spomenuo.

Kad si već spomenuo časopis, možeš li reći nešto više o njemu - kako je došlo do pokretanja, kakvi su planovi...? Rekao si da je štampanje prvog broja odloženo.

- Da, odloženo je zbog „koronarne” situacije... Mi smo ga pokrenuli virtuelno, napravili smo Fejsbuk stranicu „Umetnost pre svega” i sam koncept časopisa jeste umetnost pre svega. Pored likovne oblasti, pokrećemo i muzičku i dramsku umetnost. Sadržaj je zamišljen tako da radimo intervjue s umetnicima iz različitih sfera. Za sada smo uradili intervjue sa našim poznatim slikarima Milošem Šubajićem i Draganom Martinovićem, pa sa novosadskim kompozitorom Stevanom Divjakovićem... Imamo dosta zanimljiv koncept koji je mozaik. Svi intervjui su međusobno povezani. Inače, krajem godine ćemo odštampati prvi i drugi broj zajedno, jer smo zamislili da časopis objavljujemo dvaput godišnje.

Da li je to jedan od načina da edukujete publiku koju smo spominjali?

- Tako je, i da stvorimo publiku, da ispromovišemo umetnike, da predstavimo već afirmisane ali i nove. Ima dosta zanimljivih i kvalitetnih stvari, tako da jedva čekam da objavimo u štampanom izdnju.

Koliko ti uliva nadu sve to što radiš sa klincima i mladima, kakva nam je budućnost po pitanju umetnosti i kulture?

- Mislim da ima budućnosti, imamo i mogućnosti i šanse. Ja se prvenstveno ne bavim posledicama, već uzrocima, zato radim sa predškolcima jer taj period predškolskog uzrasta je najvažniji jer se tada formira ličnost i tada treba da se podstakne kreatvinost. Da ih naučimo da budu kreativni, da razmišljaju svojom glavom i da kasnije to ispolje u nekim drugim oblastima.

Šta misliš, šta nas čeka za 15-20 godina?

- Ja se nadam da ćemo imati 3D projekcije, holograme.

A za 50?

- Ko zna...

Je l’ te plaši budućnost, naročito u kontekstu likovne umetnosti?

- Ne. Zapravo, jedva čekam da vidim šta će biti dalje. Ali, jedno je sigurno, slikarstvo i klasične tehnike su večne, nezamenljive su. Uvek će biti potreba za stvaranjem.

Lea Radlovački