ТВОЈА РЕЧ др Угљеша Цолић: Увек ће бити потребе за ликовним стварањем

Управо у том периоду се и Новосађанин Угљеша Цолић (31) заљубио у ту уметност, да би након основне школе одлучио да упише средњу уметничку „Богдан Шупут” у свом граду, а потом оде на студије у Београд на Академију лепих уметности. Докторирао је на Академији класичног сликарства, али то није једини правац који га занима и којим се бави.

- Интересовања су ми се у међувремену много променила, пре свега у смислу истраживања различитих стилова и техника, материјала... - каже наш саговорник. - Дакле, ја сам докторирао сликарство, али поред тога се бавим и графиком, скулптуром, комбинованим техникама. Такође сам радио и сценографију и костимографију, мурале... У суштини, ја сам сликар без стила. Нисам истраживао неки одређени стил па га градио десет, 20 година, него стало експериментишем, тражим нешто ново. Јако сам знатижељан и мислим да је то важна црта у карактеру. Тим експериментисањем увек се дође до неких нових ствари, комбинацијом различитих техника, коришћењем несликарског прибора и материјала, довођење графике на ивицу експерименталне графике.

Има ли, од свега тога, да ти нешто највише „лежи”, да ти највише прија?

- Не, у суштини ја не гледам то тако, већ је то за мене начин живота. Уметност је начин живота. Није imiy како човек изгледа, већ шта он ради. Уметник је стваралац, пре свега.

И, колико је изазовно бити стваралац код нас?

- Па, бити стваралац је само по себи изазов. Дакле, стварати нешто, радити на нечему, нарочито сваки дан...

Али, у контексту колико се цени и исплати?

- Све зависи од публике. Прва ствар зависи од образовања публике, а друга да о укусима не вреди расправљати. Али, мислим да доста тога заправо зависи од публике која треба да се ствара, не само да се негује, и то од најранијег узраста. Имам утисак да се у основној школи доста запоставља та креативна црта, а треба да се негује кроз сва образовања. Дакле, кључ је да стварамо и негујемо ту публику, јер нема сцене без публике, као што нема сцене ни без стваралаца.

Каква нам је, онда, публика? Имамо ли уопште ствараоце који могу да креирају образовану и квалитетну публику?

- Наравно, ако гледамо кроз историју уметности никад није био нешто сјајан период за уметника и за стварање, али увек су опстајали. Уметност је увек опстајала, она је вечна. Тако да, видели смо и за време короне колико је било страшно за уметнике што нису радили музеји, галерије и тек тад људи примете, кад им фали, колико је уметност битна.

Добро, али имали смо и прилику да приметимо колико се и публика за време пандемије ставила у улогу уметника. То, ваљада, значи колико је уметност нужна, само је питање код кога, када и како она дође до изражаја...

-  Тако је. Ја то више гледам као начин да се људи изразе на неки уметнички језик који им је близак, али не у смислу стварања уметности, него у смислу хобиста и арт терапије да себе лече кроз уметност.

Да ли уметност у таквој ситуаицији губи на важности, квалитету, чему год?

- Мислим да је то условно последично... Рецимо, за време пандемије сам, будући да нигде нисам могао да излажем, дошао на идеју да позовем људе на Фејсбуку да ми пошаљу своје фотографије и да их ја нацртам у неком свом стилом, мењајући често колорит, односе... Одазвало се 130 људи и све сам их урадио и то је био као вид аналогне апликације кроз коју људи провлаче своје фотографије, али сам ја то урадио на папиру. И тај мој унутрашњи доживљај те публике је зависио од тога да ли некога познајем и колико, којим уметником сам био надахнут, па мало и њима урадим омаж јер изимитирам неки њихов стил, али дам свој неки печат, али те уметнике узмем као неко надахнуће, као неку почетну тачку.

Шта је све твоје надахнуће, шта те све инспирише?

- Рецимо, у том периоду када сам радио те портрете у карантину, почео сам да радим пејзаже Новог Сада где сам променио визуру. Представио сам га из птичје, илити модерније - из дронске перспективе, где су улице пусте, нигде никога нема. И то све доста мења и доживљај града, визуру, колорит... Мало сам убацио поинтелизма, са тачкицама, па нешто чудно трепери у ваздуху... И однос према пејзажу, према граду, доживљају, све је променљиво и све се одражава на само стваралаштво.

А кад није ванредно стање, шта те онда покреће?

- Апсолутно све, свет око мене. Значи, да ли је то обична шетња градом, излет на Фрушку гору, да ли су то нека путовања, неки људи, неки уметници... Рецимо, сад овај часопис за културу и уметност који смо покренули „Уметност пре свега”, ту доста изучавамо уметнике из историје уметности. Ја ту портретишем уметнике о којима пишемо или радим интерпретације неких слика надахнут њиховим сликама, што је доста инспиративно. То су неки изазови, а ја волим изазове, не знам да ли сам ти споменуо.

Кад си већ споменуо часопис, можеш ли рећи нешто више о њему - како је дошло до покретања, какви су планови...? Рекао си да је штампање првог броја одложено.

- Да, одложено је због „коронарне” ситуације... Ми смо га покренули виртуелно, направили смо Фејсбук страницу „Уметност пре свега” и сам концепт часописа јесте уметност пре свега. Поред ликовне области, покрећемо и музичку и драмску уметност. Садржај је замишљен тако да радимо интервјуе с уметницима из различитих сфера. За сада смо урадили интервјуе са нашим познатим сликарима Милошем Шубајићем и Драганом Мартиновићем, па са новосадским композитором Стеваном Дивјаковићем... Имамо доста занимљив концепт који је мозаик. Сви интервјуи су међусобно повезани. Иначе, крајем године ћемо одштампати први и други број заједно, јер смо замислили да часопис објављујемо двапут годишње.

Да ли је то један од начина да едукујете публику коју смо спомињали?

- Тако је, и да створимо публику, да испромовишемо уметнике, да представимо већ афирмисане али и нове. Има доста занимљивих и квалитетних ствари, тако да једва чекам да објавимо у штампаном издњу.

Колико ти улива наду све то што радиш са клинцима и младима, каква нам је будућност по питању уметности и културе?

- Мислим да има будућности, имамо и могућности и шансе. Ја се првенствено не бавим последицама, већ узроцима, зато радим са предшколцима јер тај период предшколског узраста је најважнији јер се тада формира личност и тада треба да се подстакне креатвиност. Да их научимо да буду креативни, да размишљају својом главом и да касније то испоље у неким другим областима.

Шта мислиш, шта нас чека за 15-20 година?

- Ја се надам да ћемо имати 3Д пројекције, холограме.

А за 50?

- Ко зна...

Је л’ те плаши будућност, нарочито у контексту ликовне уметности?

- Не. Заправо, једва чекам да видим шта ће бити даље. Али, једно је сигурно, сликарство и класичне технике су вечне, незаменљиве су. Увек ће бити потреба за стварањем.

Леа Радловачки