Sećanje na Anu Frank: Besmrtnost je čini življom nego ikad

Da li je njen dnevnik, koji je uredno vodila od juna 1942. godine do avgusta 1944. krijući se od okupatora s porodicom u Amsterdamu, ičemu doprineo kako bi se do tada najveći svetski rat završio? Da je Ana, kojim slučajem preživela i doživela makar sam početak 21. veka, da li bi imala razloga za strah ili ponos?

Ne odustajući od svojih ideala, koji su se činili „apsurdnim i nemogućim za ostvariti”, do samog kraja je verovala da su ljudi dobri. Bila je u to, dakle, ubeđena i kada je pre početka rata 1934. godine morala da napusti Frankfurt u kom je rođena, jer je na lokalu pobedila stranka Adolfa Hitlera. Isto uverenje ju je držalo i kada je u julu 1942. godine morala da se sakrije s porodicom u potkrovlje amsterdamske zgrade. Misli, ili tad već samo želja i nada, da su ljudi dobri, bile su joj vodilja i kada je u „Tajnom skrovištu” postajalo sve tešnje, ali i izvesnije da će nebo opet ugledati ali iz logora. Možda je na tren, a možda i do samog kraja, iluzija o dobrim ljudima nestala onog momenta kada ju je uhapsila Zelena policija i nekoliko dana kasnije deportovala u logor Vesterbork, a potom u Aušvic. Da li su u Aninoj sveže ošišanoj glavi ljudi i dalje bili dobri ostaje nepoznato, ali jedno je sigurno - u ruci, na kojoj su joj istetovirali identifikacioni broj, više nije bilo olovke niti papira. Njenu maštu zamenila je surova realnost, entuzijazam je ugušila najpre šuga, a potom i tifus zbog kog je početkom marta 1945. godine, a samo mesec dana pre oslobađanja logora Bergen-Belzen u kom se na kraju nalazila, i preminula.

Anine rečenice motivišu da se ne predajemo

Ana Frank rođena je 12. juna 1929. godine, a njen život inspirisao je mnoge umetnike da je ovekoveče na sebi svojstven način. Prvi film o toj devojčici snimljen je 1959. godine i osvojio je tri Oskara. Brojni producenti i scenaristi osmelili su se da predstave njenih nepunih 15 godina života, pa je tako i novosadski režiser Ištvan Kereši uradio predstavu „Ana - impresije” u izvedbi Đačke scene „Šarene iskrice” koja je premijerno odigrana prošlog maja u Novosadskom pozorištu.

- Ovo je neverbalna forma i za predstavu je trebala dobra kondicija - priseća se Sara Horvat koja je u predstavi tumačila baš Anin lik. - Dete koje ima 13 godina i takvo mišljenje u svetu, naročito u okruženju u kom je bila, je nešto fenomenalno. Dala mi je motivaciju za život, da ne treba da odustajemo, da je nada bitna iako si u groznom okruženju. Ima lepih rečenica koje je zapisala i to me motiviše da se ne predajem. Nažalost, u 21. veku još uvek ima grupa neo-nacista i taj pokret još uvek živi i čovečanstvo nikako da nauči na svojim greškama.

Shvativši u nekom trenutku da neće postati glumica, o čemu je oduvek maštala, Ana je o sebi počela da razmišlja kao o budućoj novinarki ili spisateljici, neprestano se pitajući da li će ikada moći da napiše nešto veliko. I ne sluteći da će reči koje je beležila u crvenoj knjizi, a koju je dobila za 13. rođendan, zahvaljujući nekolicini dobrih ljudi postati veliko delo svetskih razmera, te Anu danas vidimo kao bitnu novinarku čije je delo važno kao bilo koji uybenici iz istorije ili bilo čije književno delo. I baš zato što su joj „uspomene značile više od haljina” a „lepota oko nje je činila srećnom”, Ana Frank nikad neće biti samo jedna od dece koju je odneo Drugi svetski rat, a njena želja da „nastavi da živi i nakon smrti” čini je besmrtnom i življom nego ikad.

Lea Radlovački