Intervjui Natalije Ludoški sabrani u knjizi

„Drskost da se upustim u intervjuerski posao davalo mi je saznanje o nemalom broju razgovora s uglednim ličnostima naše kulturne scene koje sam načinila kao honorarni saradnik Radio Zrenjanina devedesetih godina prošlog veka, a potom i kao dopisnik pozorišnih novina ’Ludus’ i dnevnika ’Danas’“, napominje u predgovoru Natalija Ludoški, nekadašnja profesorka književnosti.

- U ovoj knjizi sabrani su intervjui mahom emitovani u „Panou kulture“, ali i nekoliko publikovanih u listovima „Ludus“, „Danas“ „Dnevnik“. Sagovornici su uglavnom ličnosti iz književnog miljea (pisci, prevodioci, izdavači, kritičari), pozorišta (dramatičari, teatrolozi, reditelji, glumci), ali i stvaraoci iz oblasti humanistike i društvenih disciplina, jedan muzičar. Naslovu knjige kumovao je, nehotice, reditelj Ljuboslav Majera, iz čije rečenice istrgnuta, i kao naslov iskorišćena sintagma – nije mi svejedno – otkriva i moj stav. Za veći broj intervjua uvodni deo naknadno je i namenski napisan za ovo izdanje. Budući da je reč o vanrednim stvaraocima, a tematska okosnica razgovora s njima njihove poetike i interesovanja iz čega su proistekla zamašna pregnuća, pojedinačna dela, pa i čitavi opusi, verujem da nijedan od tekstova nije izgubio na aktuelnosti - ukazuje Natalija Ludoški.

Pred čitaocima ove knjige su objavljeni razgovori sa nizom stvaralaca, među kojima su: Vladimir Dimitrijević, Ivan Čolović, Branko Kukić, Draško Ređep, Raša Popov, Vladislav Bajac, Raša Sekulović, Radmila Gikić Petrović, Vladeta Jerotić, Svetlana Velmar Janković, Vida Ognjenović, Svetislav Jovanov, Vladeta Janković, Čedomir Čupić, Arpad Vicko, Uglješa Šajtinac, Branislav Lečić, Dušan Kovačević, Petar Kralj, Dragoljub Đuričić i Ljuboslav Majera.

Aktuelnosti, kao što je dodeljeljivanje nagrade, ali i ono što nadilazi svakodnevicu, i objašnjava spisateljski stav i moto, bili su predmet intervjua Natalije Ludoški sa pomenutim sagovornicima. Tako je i razgovor sa piscem Vladislavom Bajcem vođen u Kovilju 6. jula 1996, prilikom uručenja nagrade „Stevan Pešić“, koju je dobio za knjigu „Podmetači za snove: geopoetičke basne“. Ali, nije samo ova nagrada bila tema razgovora sa Bajcem, već i njegova stvaralačka uverenja.

- Ja jesam čovek koji s namerom piše različite knjige. Ako postoji koncept, mada ga ne priznajem i ne volim, znam da (postfestum sada to mogu reći), postoji jedan plan da svaka knjiga koju napišem bude, ako je iole moguće, drugačija od prethodne. Drugačija onoliko koliko to vidno polje čitaoca može da dosegne. Rukopis jednog pisca je uvek relativno stabilan, ili bi bar trebalo da bude, dakle - prepoznatljiv, sličan...Ja ovo prepoznatljiv možda ne bih priznao. Voleo bih čak da budem neprepoznatljiv i da se pomisli da je više pisaca u igri. Ne zato da bih imao većeg uticaja nego verovatno zato što, ako postoje kanoni u literaturi koje ne priznajem - priznajem taj jedan koji mi se čini važnim a to je, dakle, da objasnim zašto pišem različite knjige. Biti pošten i iskren prema onome što se želi pisati je užasno važno. Deformacije i u literaturi i u svemu drugom postoje u ova burna doba. Ja pripadam onom soju ljudi koji ne seda da piše ako nije duboko uzbuđen nad onim što ga zanima – odgovara Vladislav Bajac i potvrđuje konstataciju Natalije Ludoški da je njegova nagrađena knjiga drugačija u odnosu na sve prethodne. 

N. Pejčić