Tvoja reč, Katarina Kostić (28): Sa sobom nosim samo neistraženo i novo

I kombinacija svega navedenog iznedrila je poznatu „Novosadsku razmenu knjiga” koja je uvek posećena više nego što se očekuje i koja će se, zbog cele novonastale situacije, održati opet tek u poznu jesen u Kulturnoj stanici „Eđšeg”. Trenutno radi i kao menadžerka književnih projekata za Fondaciju „Novi Sad 2021” u okviru čega vodi ciklus književnih razgovora.

Odrasla sam okružena knjigama. Moji su igrali u seoskom pozorištu i mnogo su čitali. Imali su jednu pregradu između dve sobe u porodičnoj kući i ona je bila polica s knjigama koja se dopunjavala i nastavlja da se dopunjava. Prirodno mi je sve došlo, vrlo rano sam počela da čitam jer je svuda bilo knjiga, priseća se Katarina koja je na kragujevačkom Filološko-umetničkog fakultetu diplomirala Srpski jezik i književnost, a pokrenula i blog „Prerazmišljavanje”.

Koliko si sada, nakon svih selidbi, okružena knjigama?

Čini mi se više nego u detinjstvu. Imam običaj da, kad se selim, nosim uvek ono što nisam pročitala i što mi je sledeće na spisku, što baš jako želim. I u poslednjim selidbama čini mi se da nosim manje knjiga, ali se to dopuni. Uvek ima knjiga kod mene.

Super što možeš tako, ja kad se selim bitno mi je da su mi sve knjige na broju tamo gde sam i ja...

E, ja ne nosim sve. Ono što sam pročitala i što više neću čitati, ostavljam za sobom, a nosim samo neistraženo, samo novo.

Pametan potez. I kako ti se čini, koliko ljudi, naročito mlađe generacije, vole danas da čitaju knjige?

Iz mog iskustva, ne menja se to naročito po generacijama. Menja se to šta se čita i kojim trendovima se priklanja. Mlađi danas neće pročitati „Nedeljni prikaz” u „Politici”, ali će pogledati šta američki buktjuberi čitaju, pa će to pronaći i naručiti ili, ako je već prevedeno, kupiti kod nas u knjižari.

Koje su to teme za koje se mlade najviše interesuju?

Znaš kako, ono što kažu - večne teme umetnosti - odrastanje, ljubav, smrt. To je danas isto. Pre pandemije su se čitale, i mnogo tražile na razmeni, distopijske knjige, svašta u domenu fanstastike, ali se sada ljudi vraćaju dosta klasicima, nekom starijem dobu, istorijskim romanima pre nego predviđanjima budućnosti, valjda zato što im je potrebna ta ušuškanost. A i mnogi nisu čitali lektire na vreme, pa sad kad vide na razmeni da je besplatno, uzmu.

Kako si uopšte došla na ideju da pokreneš „Novosadsku razmenu knjiga”?

Razmena knjiga kao koncept postoji oduvek, ili bar otkako imam pristup internetu pa vidim šta se dešava po svetu, ali nijedna nije bila tog obima kao naša, a čak ni ona nije trebalo da bude tolika. Imala sam knjige koje mi nisu bile potrebne i pozvala sam ljude na Fejsbuku da se menjamo, možda ću dobiti nešto što mi je potrebno. Međutim, došlo je toliko ljudi i toliko njih je tražilo da se razmena ponovi da smo morali da se udružimo. Sad nas ima osmoro u organizaciji „16. jul” i dolazi nam hiljade ljudi i desetine hiljada knjiga prođe kroz „Eđšeg”. Prvo smo bili u „Domu b-612”, pa smo morali da se selimo kad nam je prostor postao mali.

Šta je ono što ti najviše voliš da čitaš?

Sve! Ja sam jedna strašna čitalačka pomijara. Sve što ima slova na sebi ja ću pročitati, čak i majice. Dok čekam u redu čitam šta ljudima piše na majicama.

I, ima li neka majica koja ti je posebno ostala u sećanju?

Zapravo, juče sam videla jedan duks sa čipkom, na kom je iz nekog razloge pisalo „Voug” ali „Koka-kola” fontom. Vrlo simpatično, nisam mogla oči da odvojim. Ali, ovako od knjiga u poslednje vreme zbog posla čitam više savremene domaće književnosti, a ono što ja zaista najviše volim jesu - lepe rečenice. Volim da vidim ukusnu rečenicu, da se prevrće po ustima kao šaka svilenih bombona. To volim i to tražim. Toga ima u razlčičitim žanrovima i onda ne mogu da kažem da najviše volim neki određeni. Ono što tražim može se pronaći svugde, zato i kažem da sam pomijara. Od poslednjih knjiga koje su mi se najviše dopale... Samo da se setim... Čitala sam baš nešto fenomenalno. Neka bude „Pioniri maleni nisu morska trava” Andree Popov Miletić. To je knjiga koja će u meni ostati baš dugo.

Pretpostavljam da te je svo to čitanje svega što te okružuje navelo da pokreneš blog „Prerazmišljavanje”, na kom se baviš različitim temama na različite načine...

Da, to je premetanje tuđih misli kroz moje i izlaganje toga svetu. Počelo je od neke pripreme ispita kada sam pisala po marginama šta ja mislim o tome, šta to budi u meni, kako se ja osećam dok sve to čitam. Kao neki najosnovniji čitalački dnevnik. I onda sam to prepisala na blog. Prvo sam piskarala šta osećam o knjigama, onda sam počela da mislim, pa sam kombinovala misli i osećanja, pa se prebacila na neku drugu platformu i onda je to, uz podršku gostujućih autora koji su hteli da se oprobaju u pisanju, postao čitav portal na kom se piše o stripu, filmu, pozorištu i muzici, i to sve ne pišem samo ja. Imam nekoliko fenomenalnih mladih kritičara iz regiona, mada više volim da kažem da su iz buduće Jugoslavije, koji pišu o svemu i povremeno mi pošalju neka svoja dela.

Koliko su nam mladi danas pismeni? Imamo društvene mreže na kojima ljudi više ne razmišljaju toliko o gramatici, o načinu izražavanja, bitno im je da samo izbace svoje sirove misli... Koliko to, s jedne strane kvari naš jezik, a koliko ga, s druge, prilagođava mladima?

Bojim se da to nije do četova, Tvitera i ograničenosti broja karaktera i ograničenosti brzinom tehnologije. Da, mladi čitaju statuse, tvitove, sve i svašta na storijima i ne gledaju to kao literaturu i kao reper šta je tačno, a šta nije, šta je standardno, a šta nije, već za to uzmu štampanu knjigu. A situacija u izdavaštvu je takva da mladi danas misle da sve kako piše u nekom „Vulkanovom” trileru važi, a stvarno ne važi. Ali, ne mislim da srljamo u propast.

Lea Radlovački