TVOJA REČ Nebojša Kartalija: Istorija se ponavlja, ali svaki put sve više košta

Iako ta nauka nekima nije interesantna, ovaj Somborac već dve i po godine našim čitaocima, odnosno vama, donosi najzanimljivije osvrte na datume koji su iza nas s nadom da ste uživali čitajući ih jer, kako kaže, istorija je poput svakog drugog posla i neki su rođeni za njega, a neki se njime bave i samo ga otaljaju.

- Još od malih nogu bio sam zainteresovan za nauku - kaže Nebojša na početku razgovora, a na pitanje otkud on uopšte u istoriji. - Zanimala me je astronomija, paleontologija i naposletku red je došao na istoriju. Još u petom razredu shvatio sam da želim da se bavim istorijom.

l Šta je ono što te je baš njoj privuklo? I ostale nauke deluju zanimljivo, možda i zanimljivije...

- Istorija je naučna disciplina koja se bavi prošlošću, koja sa sobom uvek nosi jednu dozu mistike. Svaka ljudska delatnost ima svoju prošlost, koja prosto čeka da bude otkrivena. Želja za otkrićima je od najranijih vremena pokretala čovečanstvo.

l I, koliko uspevamo da naučimo iz/od nje, a u kontekstu budućnosti? Nekad se čini da pravimo iste greške, pa i gore...

- Nažalost, rekao bih veoma malo. Razlog leži u tome što ljudi veoma često na istoriju gledaju samo na školski predmet od koga mogu imati veoma malo koristi, zaboravljajući da je  „istorija učiteljica života i svetlost istine„ kako je to rekao slavni Ciceron. Istorija se ponavlja, ali svaki put sve više košta.

l Koliko, onda, ima nade za neše društvo? Radiš na fakultetu, susećeš se s mladima koji, doduše svojevoljno, izučavaju istoriju, pa kako ti se sve to čini - hoće li mladi promeniti svet?

- Nada postoji, jer da je nema čitava naša civilizacija ne bi imala smisla. Istorija nas upravo uči da dobre i plemenite ideje uvek odnesu prevagu nad onim lošim. Čovek da bi se bavio istorijom, mora u duši da bude idealista. Istorija možda sa sobom ne donosi materijalno bogatsvo, ali ova plemenita nauka oplemenjuje i širi vidike. U ovo doba trke za materijalnim dobrima i krajnje ciničnog pogleda na svet upravo, taj idealizam i ljubav s kojom mladi studenti dolaze da izučavaju istoriju su dokaz će mladi menjati svet i to na bolje.

l Drago mi je da to čujem. Nadam se da je sve to jedan od razloga što si pristao na saradnju sa „Dnevnikom” i to u okviru omladinske strane...

- Saradnja sa „Dnevnikom”, a posebno sa omladinskom stranicom, predstavlja pravo zadovoljstvo. Svojim tekstovima sam uvek želeo da čitaocima približim istoriju, koja se možda nekome čini dalekom ili suviše kompleksnom. Istorija ne treba da bude bauk, već inspiracija. Kako je to rekao Flober: „Istorija je proročanstvo koje se gleda unazad”.

l Koliko smo spremni da prihvatimo istoriju takvu kakva jeste? I baš zato, ko najviše ima „prava” na nju?

- Veoma često se čuje floskula: „Istoriju pišu pobednici”, koja u suštini nije tačna. Istoriju pišu istoričari, u periodu kada već dugo nema ni pobednika ni poraženih. Glavne odlike istorije je kritički pristup i analiza činjenica. Istoričar mora da se rukovodi Sine ira et studio, tj. da piše bez mržnje i naklonosti. Što se zloupotrebe istorije tiče ona je danas prisutnija zbog činjenice da je svet postao globalan i da su informacije dostupnije.  Danas su na prostoru Balkana posebno popularne pseudonaučne terorije o starosti pojedinih naroda i njihov presudnom istorijskom uticaju. U vremenima tranzicije ljudi imaju tendenciju da se okreću prošlosti, koju tvorci ovakvih nenaučnih teorija dodatno domišljaju i romatizuju. Razlika između njih i istoričara je u tome što oni pišu za ljude koji žele da veruju, a istoričari pišu za one koji žele da razmišljaju i kritički preispituju prošlost.

l Kakvi su ti planovi za dalje, vidiš li sebe za katedrom do kraja radnog veka?

- Ko se zaljubi u istoriju ostaje joj veran do kraja života. Naučni i pedagoški rad me veoma ispunjava i voleo bih da se njima bavim i u budućnosti. Pravo je zadovoljstvo biti u društvu mladih ljudi koji su izabrali istoriju za svoju profesiju, predavati im, ali i učiti od njih. Smatram da je to velika obaveza i čast.

Lea Radlovački