Hana Selimović, glumica: SNP kao utočište

Pažnju je privukla i prošle godine, kada je odbila godišnju nagradu “Petar Banićević” Narodnog pozorišta u Beogradu, zato što nakon dugogodišnje saradnje nije postala stalna članica glumačkog ansambla. Trenutno, u doba korone, publika može da je vidi samo na televiziji, u seriji “Tajkun” scenariste Đorđa Milosavljevića, u režiji Miroslava Terzića.

Kako provodite vreme u izolaciji? Jeste li od onih koji misle da će sad nešto da se promeni, ili...

– Trudim se da ostanem normalna, a povremeno i uživam. Branim strahovima da me preuzimaju, i osećam se kao na čekanju borbe koja nam tek sledi, nakon svega ovoga. Nisam neko ko misli da je normalno forsirati lajfkoučing i pozitivnost u ovoj suludoj situaciji, lepo je što neko može da osmisli sebi dan, ali istovremeno zaboravljamo da se puno ljudi iz manje udobnih okolnosti suočavaju sa ovim. S druge strane, ljubitelje teorija zavere takođe blokiram, pre svega jer su tužno nekorisni. Tako da osećam kao da je neophodno biti pažljiv, skupljati mudrosti i snage za borbe koje tek treba da se vode, da bi došlo do bilo kakve, ma i najmanje promene.

Od „Oca na službenom putu“ u Ateljeu 212, preko „Ivanova“ u Narodnom pozorištu Beograd, do „Tartifa“ u Srpskom narodno pozorištu / Narodnom pozorištu Sombor, kretala se i vaša karijera. Kako sada vidite taj put i šta vam je sledeća stanica?

– Te tri uloge i sama vidim i osećam kao neke najvažnije stanice na svom pozorišnom putu. A karijera, iako tu reč osećam dalekom u odnosu na ono što predstavlja zbir glumačkih napora, se kretala isprekidano, vijugavo, različitim brzinama, i neretko drugačije od onoga kako sam ja želela u tom trenutku. Sada, kad mi postavite ovo pitanje i izdvojite tri uloge koje su u različito vreme obeležile moj pozorišni život, čini mi se da su zapravo stvari tekle onako kako je jedino trebalo. Sledeća stanica je, kada sve ovo prođe, ponovo SNP, koji je polako, neočekivano, i nenametljivo, na tom putu, postao utočište.

Vaša Dorina u „Tartifu“ kaže da je dobila otkaz zato što je rekla šefu šta misli. Zbog čega je danas teško reći šta stvarno misliš?

– Zato što živimo u društvu koje toleriše i nagrađuje uglavnom, isključivo, povinovanje. Nemoj nikada govoriti šta misliš, raditi stvari prema sopstvenim uverenjima, postaviti pitanje nad nečim što je apsurdno, odbiti nešto što je ustaljena forma ili igrokaz. Jer, ako nisi s njima, nisi dobar na za njihovo poltronsko, korumpirano, nepotističko, redovno-vanredno stanje, koje treba da predstavlja sistem. I tako je uglavnom od malih zajednica, ka većim. Od institucija, prema državi, Ivanov kaže nešto što me uvek trone, i nad čime sam uvek potajno govorukala sebi - nemoj nikada da pomisliš, a kamoli da izgovoriš, a na žalost, sada ga razumem: izaberite nešto prosečno, sasvim obično, bez jakih boja, bez nepotrebnih zvukova. Uopšte, udešavajte čitav život po šablonu. Što je pozadina bezbojnija i monotonija – to bolje. Dragi moji, ne ratujte sami protiv hiljada, ne borite se protiv vetrenjača, ne probijajte zid glavom… Neka vas bog sačuva od raznih racionalnih gazdinstava, od neobičnih škola, vatrenih govora… Uvucite se u svoju ljušturu i radite svoj mali, bogomdani posao… To je prijatnije, poštenije i korisnije po zdravlje. A život koji sam ja proživeo… Kako je zamoran! Ah, kako je zamoran! Koliko grešaka, nepravdi, koliko gluposti!

Koje biste replike izdvojili iz „Oca na službenom putu“ i „Tartifa“?

– „Moreš li spavat, brate?”, i „Nema sad - Dorina, sad Let it be.”

A koje su predstave u kojima ne igrate ostavile najviše traga na vaše pozorišno biće?

– Roberto Zuko, Bure baruta, Pozorišne iluzije, Skup, Mletački trgovac, Brod za lutke, Šuma blista, Art, Nevinost, Galeb, Poludela lokomotiva, Hinkeman.

Trenutno, u ovoj situaciji, još jednom fenomenu (da se izrazimo „tartifovski“), publika može da vas gleda u seriji „Tajkun“. Kako vam odgovara angažman pred kamerama, uloga svojevrsne Karle del Ponte?

– Sem što mi ne prija da je poredimo s Karlom del Ponte, uživala sam u tom radu iz mnogo razloga. Prvo, jer sam se prvi put susrela sa Mišom Terzićem i Draganom Bjelogrlićem, sa kojima je rad zaista više uživanje nego napor. Zatim, ponovo sam se susrela sa Radanom Popovićem, majstorom i divnim čovekom, i sa mnogim drugim dragim kolegama koji su mi postali i prijatelji. Televizijski angažman sa sobom nosi za mene neugodu veće izloženosti o kojoj sam već govorila, koja sa sobom nosi mnoštvo neprijatnosti koje su za mene nove, ali takođe i puno lepih stvari i divnih ljudi, tako da biram da mi osnovni utisak bude to drugo.

Igor Burić