Хана Селимовић, глумица: СНП као уточиште

Пажњу је привукла и прошле године, када је одбила годишњу награду “Петар Банићевић” Народног позоришта у Београду, зато што након дугогодишње сарадње није постала стална чланица глумачког ансамбла. Тренутно, у доба короне, публика може да је види само на телевизији, у серији “Тајкун” сценаристе Ђорђа Милосављевића, у режији Мирослава Терзића.

Како проводите време у изолацији? Јесте ли од оних који мисле да ће сад нешто да се промени, или...

– Трудим се да останем нормална, а повремено и уживам. Браним страховима да ме преузимају, и осећам се као на чекању борбе која нам тек следи, након свега овога. Нисам неко ко мисли да је нормално форсирати лајфкоучинг и позитивност у овој сулудој ситуацији, лепо је што неко може да осмисли себи дан, али истовремено заборављамо да се пуно људи из мање удобних околности суочавају са овим. С друге стране, љубитеље теорија завере такође блокирам, пре свега јер су тужно некорисни. Тако да осећам као да је неопходно бити пажљив, скупљати мудрости и снаге за борбе које тек треба да се воде, да би дошло до било какве, ма и најмање промене.

Од „Оца на службеном путу“ у Атељеу 212, преко „Иванова“ у Народном позоришту Београд, до „Тартифа“ у Српском народно позоришту / Народном позоришту Сомбор, кретала се и ваша каријера. Како сада видите тај пут и шта вам је следећа станица?

– Те три улоге и сама видим и осећам као неке најважније станице на свом позоришном путу. А каријера, иако ту реч осећам далеком у односу на оно што представља збир глумачких напора, се кретала испрекидано, вијугаво, различитим брзинама, и неретко другачије од онога како сам ја желела у том тренутку. Сада, кад ми поставите ово питање и издвојите три улоге које су у различито време обележиле мој позоришни живот, чини ми се да су заправо ствари текле онако како је једино требало. Следећа станица је, када све ово прође, поново СНП, који је полако, неочекивано, и ненаметљиво, на том путу, постао уточиште.

Ваша Дорина у „Тартифу“ каже да је добила отказ зато што је рекла шефу шта мисли. Због чега је данас тешко рећи шта стварно мислиш?

– Зато што живимо у друштву које толерише и награђује углавном, искључиво, повиновање. Немој никада говорити шта мислиш, радити ствари према сопственим уверењима, поставити питање над нечим што је апсурдно, одбити нешто што је устаљена форма или игроказ. Јер, ако ниси с њима, ниси добар на за њихово полтронско, корумпирано, непотистичко, редовно-ванредно стање, које треба да представља систем. И тако је углавном од малих заједница, ка већим. Од институција, према држави, Иванов каже нешто што ме увек троне, и над чиме сам увек потајно говорукала себи - немој никада да помислиш, а камоли да изговориш, а на жалост, сада га разумем: изаберите нешто просечно, сасвим обично, без јаких боја, без непотребних звукова. Уопште, удешавајте читав живот по шаблону. Што је позадина безбојнија и монотонија – то боље. Драги моји, не ратујте сами против хиљада, не борите се против ветрењача, не пробијајте зид главом… Нека вас бог сачува од разних рационалних газдинстава, од необичних школа, ватрених говора… Увуците се у своју љуштуру и радите свој мали, богомдани посао… То је пријатније, поштеније и корисније по здравље. А живот који сам ја проживео… Како је заморан! Ах, како је заморан! Колико грешака, неправди, колико глупости!

Које бисте реплике издвојили из „Оца на службеном путу“ и „Тартифа“?

– „Мореш ли спават, брате?”, и „Нема сад - Дорина, сад Лет ит бе.”

А које су представе у којима не играте оставиле највише трага на ваше позоришно биће?

– Роберто Зуко, Буре барута, Позоришне илузије, Скуп, Млетачки трговац, Брод за лутке, Шума блиста, Арт, Невиност, Галеб, Полудела локомотива, Хинкеман.

Тренутно, у овој ситуацији, још једном феномену (да се изразимо „тартифовски“), публика може да вас гледа у серији „Тајкун“. Како вам одговара ангажман пред камерама, улога својеврсне Карле дел Понте?

– Сем што ми не прија да је поредимо с Карлом дел Понте, уживала сам у том раду из много разлога. Прво, јер сам се први пут сусрела са Мишом Терзићем и Драганом Бјелогрлићем, са којима је рад заиста више уживање него напор. Затим, поново сам се сусрела са Раданом Поповићем, мајстором и дивним човеком, и са многим другим драгим колегама који су ми постали и пријатељи. Телевизијски ангажман са собом носи за мене неугоду веће изложености о којој сам већ говорила, која са собом носи мноштво непријатности које су за мене нове, али такође и пуно лепих ствари и дивних људи, тако да бирам да ми основни утисак буде то друго.

Игор Бурић