Vencel: Umetnici su jako solidarni i kreativni u ovom trenutku

Glumci, igrači i pevači su kod kuće, i nekako pokušavaju da održe kontinuitet u svom radu, i entuzijazam, pridružujući se apelima, zajedničkim onlajn akcijama, inicijativama... I u Novosadskom pozorištu / Ujvideki sinhaz, nema uobičajenog rasporeda, već se, kao i u ostalim teatrima, rad sveo na minimum, odnosno ono što se može uraditi, a ne ono što se želelo, planiralo i najavljivalo u ovoj sezoni.

Novosadsko pozorište je još pre uvođenja vanrednih mera donelo plan rada u okvirima vanrednih okolnosti. U prvom redu smo prekinuli svaki rad u pozorištu, koji bi se odnosio na saradnju, koprodukciju ili izvođenje predstave u sedištu, odnosno van našeg sedišta, kaže u intervjuu za naš list direktor ovog teatra Valentin Vencel.

Kako podseća, otkazali su rad na predstavi „Nosorog“ u režiji Nikite Milivojevića.

Otkazali smo premijeru „Seljačke opere“ u Segedinu, onda smo uveli dežurstva, ustanovili taj način rada, koji se odvija tako da iz svakog odeljenja, iz tehnike, sekretarijata, računovodstva, iz pravne službe, zapravo po jedan čovek, uvek bude prisutan u pozorištu od 8 do 12 sati, odnosno dogovorili smo se šta je to što se može pod ovim okolnostima uopšte raditi, navodi naš sagovornik.

Neke administrativno - pravne obaveze se obavljaju onlajn, a neke druge ne mogu, te je potrebno i fizičko prisustvo na radnom mestu, napominje Vencel, i dodaje, s obzirom da je, prešavši granicu na dan uvođenja vanednih mera, bio u karantinu, da su bila preneta i neka direktorska ovlašćenja na šefa pravne službe i na rukovodioca finansijske službe.

Kako će teći kraj sezone, pa i početak naredne?

Mi, jednostavno, razmišljamo na sledeći način, da onog trenutka kada se koliko - toliko normalizuje ovde život, i onog trenutka kada budemo imali pravo na rad, ja to tako nazivam, da ćemo nastaviti, u ovom trenutku izgleda da ćemo s onim projektima nastaviti, u koje je uložen već veliki rad i novac. To bi trebalo da bude, pod jedan, „Nosorog“ u režiji Nikite Milivojevića. Mi ćemo nastaviti s tim projektom, a kad bude zgotovljen, onda ćemo, bilo to u leto, u junu ili julu mesecu, napraviti zatvorenu premijeru i nastaviti s radom tamo gde je rad zastao.

Poznato je da je zrenjaninski festival odložen. Samo podsećam publiku da se ove godine sedamdeseti put održava, znači velika jubilarna obletnica, koju mi mislimo da održimo u toku ove godine. Sad, da li će tu postojati okolnosti i pre svega finansijski uslovi, to je sad drugo pitanje. Mi smo se celo vreme ponašali i odnosili prema ovoj festivalskoj obavezi kao da će to da bude. E, sad, da li će biti, naravno to u najmanju ruku zavisi od nas. Ali, mi se nekako pripremamo, radimo ono što možemo, u nekom onlajn obliku. Sve što možemo, mi to radimo. O nekoj fizičkoj ostvarenosti, da li će se tu išta moći uraditi, to je sad već jedno dugo pitanje.

S obzirom da ste i presednik Zajednice profesionalnih pozorišta Vojvodine, možete li reći kakva je situacija u drugim pozorištima? Kako su se ona snašla ovih dana?

Ja sam u svakodnevnom kontaktu ne samo sa članovima Predsedništva, nego i sa kolegama direktorima profesionalnih pozorišta u Vojvodini. Naravno, i naša publika vidi da su tu uveliko onlajn programi, repertoari. To su mali produkti, male forme, monodrame, duodrame, literatura, uključivanje u razne edukativne programe. Manje - više su to pojedinačne, individualne inicijative, koje su objedinjene na nivou institucije. Vidi se da Sombor izuzetno dobro radi, Subotica takođe, svi subotički teatri, mislim na Narodno pozorište i njihove tri drame, pa Kostolanji je tu. Dakle, vidi se da su umetnici puni svojih individualnih inicijativa i one su objedinjene, podržane od strane institucije koja funkcioniše u datim gradovima.

Naravno, mi smo svesni toga da ovaj način posrednog stvaralaštva zadire u suštinu pozorišne umetnosti, a to je ta neposrednost između umetničkog produkta i gledaoca. Sad ova situacija zapravo tu neposrednost narušava. Mi koliko možemo, toliko činimo sa našim nekim dopinosom, da naši ljudi, što je moguće više, nekako lakše podnesu ove životne okolnosti pod kojima su primorani sada da žive. Evo, mi sa našom umetnošću pokušavamo da damo neki lek u obliku naše pozorišne delatnosti, delatnosti umetnika, glumca, ali smo svesni da to zapravo nije ona prava stvar, i nije to onaj pravi oblik, putem kojeg pozorište treba da učestvuje u svakodnevnom životu društva u kojem on radi.

Imate li saznanja, kontakata, kako je sada u Mađarskoj, u tamošnjim pozorištima?

Da, pratim šta se dešava u Mađarskoj i u Rumuniji. U Mađarskoj imate dva oblika ponašanja pod ovim okolnostima. Jedan je oblik koji demonstriraju profesionalna i institucionalna pozorišta, a drugi je oblik rada, prisustva i doprinosa za ublažavanjem negativnih posledica socijalne izolacije. U svim društvima se sada ide na socijalnu odvojenost, izolaciju, e sad, s jedne strane imamo reakciju profesionalnih pozorišta, a s druge imamo reakciju slobodnih umetnika, odnosno nezavisnih umetnika, koji su poprilično u velikom problemu, jer nemaju institucionalni okvir, i nemaju materijalnu podršku. S druge strane, država je, pre svega, koncentrisana na podršku budžetskih i profesionalnih pozorišta. Ali, vidim jednu veliku solidarnost u struci, i što je jako interesantno, ta solidarnost je multidisciplinarna. Znači, među muzičarima, glumcima, igračima, operskim pevačima se uočava jako visoki stepen solidarnosti umetnika iz celokupnog umetničkog sektora izvođačkih umetnosti. Izvođačka struka po meni je jako solidarna i ne samo to, nego je vrlo kreativna u pronalaženju tih multidisciplinarnih produkcija.

Ono što pritiska je to da se ne vidi kraj svemu ovome. Jako su ozbiljne sumnje u pogledu toga da će se moći nastaviti tamo gde se stalo. Velika je sumnja u ovu pretpostavku, a to zaista moram reći, od Berlina do Atine. Svi su preokupirani time da se tu i nešto drugo dešava, valja u pozadini. Kako reče jedan kolega, ova pandemija je, i to je na nivou osećaja, zapravo uvertira nečem mnogo gorem i mnogo težem. Nadamo se da neće biti tako. Znate, ja sam se obratio našem ansamblu, i, kako da kažem, našoj vojvođanskoj struci, i rekao da je pozorišna umetnost u stvari umetnost trenutka, pa valjda mi, koji smo tokom celog našeg života uvek u nekome trenutku, nekako ćemo to lakše prebroditi od ostalih. Jer, mi u mirnodopskim okolnostima svakoga dana krećemo iznova, i svakog dana moramo krenuti od nule, pa valjda će taj naš refleks da pomogne, s jedne strane nama, a onda ćemo mi nekako pomoći i drugima u tom smislu. Treba doživeti, odnosno preživeti današnji dan, da bi se doživeo sutrašnji. Nema nam drugog ovog trenutka.  

N. Pejčić