Aleksandar Kovačević: Nema napretka bez rada na sebi

Velemajstorsku titulu osvojio je 2000. godine, da bi samo godinu dana kasnije postao vicešampion na Pojedinačnom prvenstvu Jugoslavije u Herceg Novom. Od tada je predstavljao Jugoslaviju i Srbiju pet puta na Olimpijadama (2000, 2002, 2004, 2008. i 2010. godine) i dva puta na Ekipnim prvenstvima Evrope (2001. i 2011. godine). Danas je posvećen trenerskom radu i to sa našim najvećim talentima i izuzetno je uspešan u tome. Tim povodom zamolili smo velemajstora Kovačevića da nam ispriča nešto o svojim šahovskim počecima, o turnirima na kojima je sticao znanje i iskustvo koje sada prenosi na najmlađe, kao i o njegovim planovima za budućnost.

Odrasli ste u Inđiji, ali sada sa porodicom živite u Novom Sadu. Ko su bili vaši prvi šahovski učitelji i čega se najradije sećate iz tog perioda?

- Rođen sam u Cirihu, gde su mi roditelji radili. Detinjstvo sam proveo u Inđiji i tu počeo da igram šah pod uticajem familije. Ne znam kad sam tačno naučio da igram, ali kao moj početak računam devet godina kad sam počeo da čitam šahovske knjige i da učestvujem na turnirima. Najveći uticaj u početku je imao moj otac, koji je solidan šahista. Imao sam sreće sa šahovskim trenerima, pa sam tako u početku radio sa profesorom Jovanom Zrnićem u Inđiji, ali sam ubrzo prešao da igram za Staru Pazovu i tu radio sa velemajstorom Goranom Kosanovićem. Kasnije sam radio nekoliko godina sa velemajstorom Dragoljubom Velimirovićem. Velimirović je izvršio najveći uticaj na mene, jer je bio legenda našeg šaha i odličan trener sa razrađenim sistemom učenja.

Kao velika nada našeg šaha, igrali ste 1997. godine poslednji velemajstorski turnir Investbanke u Beogradu. Koliko su vam ta takmičenja značila u daljem šahovskom razvoju i da li nam danas nedostaju takvi turniri u našoj zemlji?

- Učestvovao sam na tom poslednjem velikom turniru u našoj zemlji 1997. godine. Tada su igrale legende svetskog šaha: budući prvaci sveta Anand i Kramnik, pa Geljfand, Ivančuk, Širov, Beljavski, Ljubojević, Georgiev i drugi. To je svakako bilo nezaboravno iskustvo, ali ono nije imalo naročiti uticaj na moju igru, jer nisam u tom trenutku ni blizu bio spreman za takav nivo igre. Uspeo sam, uz dosta sreće, da dobijem jednu partiju, i to protiv Ljubojevića, i da nekako preživim taj turnir. Naravno da su takvi protivnici neophodni ako želite da postanete jedan od najboljih igrača na svetu. Danas nam fale takvi turniri da bi mladi mogli da se upoređuju s najboljim svetskim igračima i da se češće takmiče i bore sa njima, a ne da im bude u nekoj egzotičnoj uspomeni da su nekad odigrali poneku partiju sa najboljima.

Šta biste izdvojili kao vaš najznačajniji uspeh i prekretnicu u daljoj šahovskoj karijeri?

- Najveći uspesi su mi deoba prvog mesta na Prvenstvu države 2001. godine i pobede na nekim open turnirima u okruženju na kojima sam uglavnom i učestvovao: Nova Gorica, Zadar, Ljubljana, Sarajevo, Pula... Mnogi od tih open turnira su tad bili vrlo jaki, sa učešćem po 10 do 15 velemajstora i recimo taj Pula open sa čak 500 igrača. Jedan od najvećih uspeha je verovatno i prvo mesto na Memorijalu Bore Kostića u Vršcu 2010. godine. Ipak, meni su od svega najdraži nastupi za reprezentaciju.

Kako je došlo do saradnje između vas i nešto mlađe generacije novosadskih šahista, među kojima su i velemajstori Dragan Šolak i Dušan Popović?

- Posle osvajanja velemajstorske titule i ulaska u reprezentaciju, 2001. godine, preselio sam se u Novi Sad i počeo da igram za Novosadski šahovski klub, za koji nastupam i danas. Imao sam sreću da su se tu našli i mnogi naši najbolji velemajstori: iz starije generacije Petar Popović i Miroljub Lazić, od mlađih prvo Dragan Šolak, a potom su se priključili i Robert Markuš i Dušan Popović, pa kasnije i Bojan Vučković. Tokom niza godina bili smo najuspešniji šahovski klub u zemlji i uspeli smo da osvojimo mnogo titula ekipnih prvaka Srbije i Kupa Svetozara Gligorića, najznačajnijih domaćih takmičenja. Mnogo sam naučio igrajući šah i spremajući se za takmičenja od svih pomenutih saigrača. Verovatno najviše od Šolaka, sa kojim sam zajedno učestvovao na mnogim turnirima.

Dva puta ste osvajali Otvoreni šampionat Vojvodine, nizale su se pobede na brojnim turnirima, da bi ste se posvetili i trenerskom radu?

- Od 2015. godine sam počeo mnogo manje da igram, a umesto toga sarađujem sa mlađim igračima i pomažem im da se usavršavaju. U radu sa mladima pronalazim jednako uživanje kao i u sopstvenim nastupima i, dokle god je to obostrano, nastaviću da se bavim time.

Vaša supruga Biljana je iz šahovske porodice Lazić, gde su i tata Stevan i starija sestra Ivana odlični šahisti. Da li zajedno vodite školu šaha, budući da i Biljana ima diplomu šahovskog trenera?

- Supruga Biljana je iz šahovske porodice, njen otac Stevan bio je i sudija i šahovski organizator, a i ona i sestra Ivana su uspešno igrale u omladinskoj konkurenciji. One su se okrenule drugim karijerama, ali na porodičnim okupljanjima i danas je šah obavezan rekvizit. Jedno vreme sam vodio sa suprugom šahovsku školu od početnog nivoa, ali smo je zbog nedostatka vremena zatvorili i sada ja pomažem, uglavnom u pojedinačnom radu, našim mladim šahistima.

Možete li nam opisati na koji način radite sa mladim darovitim šahistima i ko su vaši najuspešniji učenici?

- Pre svega želim da im razvijem interesovanje za rad na sebi i ispravljanje svojih šahovskih grešaka. To je vrlo zanimljiv proces uviđanja svojih grešaka i pokušaja da se one isprave, jer većina šahista samo igraju šah, prate šahovske vesti, ali se ne usavršavaju aktivno. Neki od mladih šahista sa kojima trenutno sarađujem su Anja Jovanović, Dejan Omorjan, Milan Gagić, Lav Pajčin, Ognjen Ćuzović, Vukašin Orlić i drugi. Do prošle godine sam sarađivao i sa najuspešnijim juniorima u zemlji – Marinom Gajčin iz Apatina i Velimirom Ivićem iz Beograda.

Na poslednjem šampionatu Srbije 2019. godine osvojili ste bronzanu medalju i najavili dugo očekivani povratak u takmičarske vode. Da li imate ambiciju da ponovo zaigrate za naš prvi tim i kakvi su vam planovi za budućnost?

- Rado i dalje učestvujem na turnirima kad imam prilike, prošle godine sam uspešno prošao ciklus polufinala i finala Prvenstva države. Osvojio sam treće mesto zato što na Prvenstvu nisu igrali, osim Ivaniševića, neki od naših najboljih igrača: Inđić, Markuš, Sedlak, Perunović, Vučković i drugi, tako da nemam nikavih nerealnih ambicija, ali ću, nadam se, tu i tamo odigrati još poneki turnir – kazao je velemajstor Aleksandar Kovačević.

Iva Uzelac