Александар Ковачевић: Нема напретка без рада на себи

Велемајсторску титулу освојио је 2000. године, да би само годину дана касније постао вицешампион на Појединачном првенству Југославије у Херцег Новом. Од тада је представљао Југославију и Србију пет пута на Олимпијадама (2000, 2002, 2004, 2008. и 2010. године) и два пута на Екипним првенствима Европе (2001. и 2011. године). Данас је посвећен тренерском раду и то са нашим највећим талентима и изузетно је успешан у томе. Тим поводом замолили смо велемајстора Ковачевића да нам исприча нешто о својим шаховским почецима, о турнирима на којима је стицао знање и искуство које сада преноси на најмлађе, као и о његовим плановима за будућност.

Одрасли сте у Инђији, али сада са породицом живите у Новом Саду. Ко су били ваши први шаховски учитељи и чега се најрадије сећате из тог периода?

- Рођен сам у Цириху, где су ми родитељи радили. Детињство сам провео у Инђији и ту почео да играм шах под утицајем фамилије. Не знам кад сам тачно научио да играм, али као мој почетак рачунам девет година кад сам почео да читам шаховске књиге и да учествујем на турнирима. Највећи утицај у почетку је имао мој отац, који је солидан шахиста. Имао сам среће са шаховским тренерима, па сам тако у почетку радио са професором Јованом Зрнићем у Инђији, али сам убрзо прешао да играм за Стару Пазову и ту радио са велемајстором Гораном Косановићем. Касније сам радио неколико година са велемајстором Драгољубом Велимировићем. Велимировић је извршио највећи утицај на мене, јер је био легенда нашег шаха и одличан тренер са разрађеним системом учења.

Као велика нада нашег шаха, играли сте 1997. године последњи велемајсторски турнир Инвестбанке у Београду. Колико су вам та такмичења значила у даљем шаховском развоју и да ли нам данас недостају такви турнири у нашој земљи?

- Учествовао сам на том последњем великом турниру у нашој земљи 1997. године. Тада су играле легенде светског шаха: будући прваци света Ананд и Крамник, па Гељфанд, Иванчук, Широв, Бељавски, Љубојевић, Георгиев и други. То је свакако било незаборавно искуство, али оно није имало нарочити утицај на моју игру, јер нисам у том тренутку ни близу био спреман за такав ниво игре. Успео сам, уз доста среће, да добијем једну партију, и то против Љубојевића, и да некако преживим тај турнир. Наравно да су такви противници неопходни ако желите да постанете један од најбољих играча на свету. Данас нам фале такви турнири да би млади могли да се упоређују с најбољим светским играчима и да се чешће такмиче и боре са њима, а не да им буде у некој егзотичној успомени да су некад одиграли понеку партију са најбољима.

Шта бисте издвојили као ваш најзначајнији успех и прекретницу у даљој шаховској каријери?

- Највећи успеси су ми деоба првог места на Првенству државе 2001. године и победе на неким опен турнирима у окружењу на којима сам углавном и учествовао: Нова Горица, Задар, Љубљана, Сарајево, Пула... Многи од тих опен турнира су тад били врло јаки, са учешћем по 10 до 15 велемајстора и рецимо тај Пула опен са чак 500 играча. Један од највећих успеха је вероватно и прво место на Меморијалу Боре Костића у Вршцу 2010. године. Ипак, мени су од свега најдражи наступи за репрезентацију.

Како је дошло до сарадње између вас и нешто млађе генерације новосадских шахиста, међу којима су и велемајстори Драган Шолак и Душан Поповић?

- После освајања велемајсторске титуле и уласка у репрезентацију, 2001. године, преселио сам се у Нови Сад и почео да играм за Новосадски шаховски клуб, за који наступам и данас. Имао сам срећу да су се ту нашли и многи наши најбољи велемајстори: из старије генерације Петар Поповић и Мирољуб Лазић, од млађих прво Драган Шолак, а потом су се прикључили и Роберт Маркуш и Душан Поповић, па касније и Бојан Вучковић. Током низа година били смо најуспешнији шаховски клуб у земљи и успели смо да освојимо много титула екипних првака Србије и Купа Светозара Глигорића, најзначајнијих домаћих такмичења. Много сам научио играјући шах и спремајући се за такмичења од свих поменутих саиграча. Вероватно највише од Шолака, са којим сам заједно учествовао на многим турнирима.

Два пута сте освајали Отворени шампионат Војводине, низале су се победе на бројним турнирима, да би сте се посветили и тренерском раду?

- Од 2015. године сам почео много мање да играм, а уместо тога сарађујем са млађим играчима и помажем им да се усавршавају. У раду са младима проналазим једнако уживање као и у сопственим наступима и, докле год је то обострано, наставићу да се бавим тиме.

Ваша супруга Биљана је из шаховске породице Лазић, где су и тата Стеван и старија сестра Ивана одлични шахисти. Да ли заједно водите школу шаха, будући да и Биљана има диплому шаховског тренера?

- Супруга Биљана је из шаховске породице, њен отац Стеван био је и судија и шаховски организатор, а и она и сестра Ивана су успешно играле у омладинској конкуренцији. Оне су се окренуле другим каријерама, али на породичним окупљањима и данас је шах обавезан реквизит. Једно време сам водио са супругом шаховску школу од почетног нивоа, али смо је због недостатка времена затворили и сада ја помажем, углавном у појединачном раду, нашим младим шахистима.

Можете ли нам описати на који начин радите са младим даровитим шахистима и ко су ваши најуспешнији ученици?

- Пре свега желим да им развијем интересовање за рад на себи и исправљање својих шаховских грешака. То је врло занимљив процес увиђања својих грешака и покушаја да се оне исправе, јер већина шахиста само играју шах, прате шаховске вести, али се не усавршавају активно. Неки од младих шахиста са којима тренутно сарађујем су Ања Јовановић, Дејан Оморјан, Милан Гагић, Лав Пајчин, Огњен Ћузовић, Вукашин Орлић и други. До прошле године сам сарађивао и са најуспешнијим јуниорима у земљи – Марином Гајчин из Апатина и Велимиром Ивићем из Београда.

На последњем шампионату Србије 2019. године освојили сте бронзану медаљу и најавили дуго очекивани повратак у такмичарске воде. Да ли имате амбицију да поново заиграте за наш први тим и какви су вам планови за будућност?

- Радо и даље учествујем на турнирима кад имам прилике, прошле године сам успешно прошао циклус полуфинала и финала Првенства државе. Освојио сам треће место зато што на Првенству нису играли, осим Иванишевића, неки од наших најбољих играча: Инђић, Маркуш, Седлак, Перуновић, Вучковић и други, тако да немам никавих нереалних амбиција, али ћу, надам се, ту и тамо одиграти још понеки турнир – казао је велемајстор Александар Ковачевић.

Ива Узелац