DŽON HODIJAN: Pesme izgnanstva, očaja i ushićenja

Nažalost, sasvim je izvesno da zbog pandemije festival neće biti održan u zakazanom terminu, a tim povodom je posebnu muzičku video-poruku Novosađanima uputio osnivač ansambla, kompozitor i pijanista Džon Hodijan: „Mi smo zaista jedva čekali da dođemo na Festival Nomus. Ali, za sada, bolje je i za vas, i za nas, da ostanemo kod kuće i budemo bezbedni. Kada budemo došli, zaista ćemo imati šta da proslavimo. Vodite računa o sebi i svojim najbližim. Videćemo se uskoro“,

Prošlost i folklor su dve škrinje po kojima kompozitori odvajkada čeprkaju. Žudeći za dobrom idejom i kvalitetnim materijalima, kreativni ljudi se, neretko, okreću prošlosti – da bi iz njenih, katkad vrlo zamračenih kutaka izvukli, reanimirali i redizajnirali kakav fenomen – ali i folkloru – gde obično nalaze upečatljivi zvučni kolorit, ritmiku i melodiku. Rezultat ovakvih kompozitorskih poriva jesu, uglavnom, zavodljiva dela. Lako komuniciraju sa publikom, donose priču ili, čak, bajku, inspirišu, podstiču, bude znatiželju... Rečju – zanose. Jer, prošlošću i folklorom natopljena dela izmeštaju slušaoca u neki drugačiji prostor i vreme. Zato su tako magična, egzotična i sugestivna.

Kod jermensko-američkog kompozitora Džona Hodijana se prostor i vreme, kao i folklor i prošlost, preobražavaju, mešaju i stapaju u složenu celinu, koju su novinarska i kritičarska pera do sada opisala kao susret „Istoka i Zapada” odnosno „drevnog i modernog”. Ili – kao muziku „duboko potresnu” odnosno „vrlo intrigantnu, no ipak, pristupačnu”. Među onima, koji su imali potrebu da je žanrovski bliže odrede, iznedreni su opisi poput „jedinstvenog hibrida world music-a i savremene klasične muzike”. Pa, i sam Hodijan, u našem intervjuu koji je trebalo da bude najava novosadskog koncerta, kaže za svoj projekat „Pesme izgnanstva” (Songs of Exile), da se nalazi tačno „na sredini, između jermenskog folka i nove klasične muzike.”

Razlaganjem Hodijanove složene muzičko-semantičke celine, koju pod nazivom „Pesme izgnanstva” izvodi njegov The Naghash Ensemble, dolazimo do raznorodnih elemenata: jermenski (i orijentalni) narodni instrumenti, klavir, belkanto stil pevanja, poeme sveštenika iz 15. veka, kontrapunkt, duhovne pouke, iskustvo egzila itd. Baza svega jeste poezija srednjovekovnog jermenskog sveštenika Mkrtiča Nagaša (1394 – 1470), do čijeg je prvog fragmenta Džon Hodijan došao nakon višemesečnog čeprkanja u bibliotekama u Jerevanu, Njujorku i Berlinu. Fragment je odmah našao put do njegovog srca, odvevši ga u dalje istraživanje, te do konačnog opusa od 16 Nagaševih poema. Ishod Hodijanove očaranosti mislima i porukama produhovljenog pripadnika jermenskog naroda iz davnih vremena, koji je deo života proveo u izgnanstvu, jesu tri albuma – svojevrsna tri toma ciklusa „Songs of Exile”, Volume I (2014), Volume II: Credos & Convictions (2016) i Volume III: Lamentations & Benedictions (2019).

Kakva je zasebna koncepcija svakog od tri toma?

– Podela poema na tri „sveske” je moja sintetična konstrukcija. Većina poema u prvom tomu se bavi konceptom života u egzilu. Komadi u drugom tomu odraz su Nagaševe vere i njegove uloge sveštenika, duhovnog savetnika ili, pak, posrednika između Boga i čoveka. Poeme u trećem tomu se odnose uglavnom na čovekovu glupost, ludost i užasna ljudska stanja. A u Novom Sadu ćemo izvesti odabrane delove svakog od tri toma.

Do ideje da radi baš na ovakvom projektu, koji jak snop svetlosti baca na moćne glasove, polifoniju, duhovnost i Srednji vek, Hodijan je došao slušajući sopran Hasmik Bagdasarjan u čuvenom Hramu Garni u Jermeniji. Programom je dominirala srednjovekovna jermenska duhovna muzika, podržana sjajnom akustikom građevine u grčko-rimskom stilu, iz 1. veka. Taj zvuk je fascinirao Hodijana, pokrenuvši ga da uradi nešto u tom stilu, ali na nov, osobeni način. Tako je i otpočeo dugotrajnu potragu za prigodnim, starim tekstovima. Nakon otkrića Nagaševe poezije, počeo je da komponuje muziku i stvara tim, u kojem se od početka našla i Hasmik Bagdasarjan.

Prva sećanja na muziku vezana su Vam za jermenski folk, koji se svakodnevno slušao u Vašoj, jermenskoj porodici, u Americi. Koji je deo teo muzike iz detinjstva utkan u „Pesme izgnanstva”?

– Sve što sam u detinjstvu slušao bila je jermenska muzika. Slušao sam je u crkvi, na svadbama, sahranama, i kod kuće. Ali, naravno, tokom odrastanja nisam mogao da izbegnem savremene popularne žanrove. Istovremeno, sticao sam klasično obrazovanje u sferi evropske umetničke muzike. Uvek me je privlačilo delo Baha, kao i srednjovekovna vokalna polifonija. S druge strane, zanimalo me je i šta se dešava u svetu savremene eksperimentalne muzike, naročito rad američkih minimalista. I sve to što sam naveo može se čuti u muzici The Naghash Ensemble.

Kada ste prvi put posetili Jermeniju? Da li sada, živeći u Los Anđelesu, a povremeno i u Jerevanu, kao i Berlinu, smatrate Jermeniju, pored Amerike, takođe svojim domom?

– U Americi sam odrastao u velikoj jermenskoj porodičnoj zajednici. Jer, iako je genocid primorao milione Jermena da napuste domovinu svojih predaka, gde god da su se oni nastanili, formirali su nove, tesno povezane zajednice. I ja sam odrastao u ovakvoj vrsti jermenske komune, izvan same Filadelfije. U Jermeniju sam otišao znatno kasnije u životu, tek u zreloj dobi. Međutim, danas su moj dom pođednako Jermenija i Amerika. A, kako se u političkom životu Jermenije događaju čudesne stvari, dok se istovremeno odvija košmar na američkoj političkoj sceni, mogao bih da kažem da se u poslednje vreme, ipak, u Jermeniji malo više osećam kao kod svoje kuće.

Koncertni život The Naghash Ensemble počeo je da se zahuktava 2014. godine, da bi vremenom postajao sve intenzivniji, pri čemu se čini da su u dinamičnom rasporedu koncerata dominirali nastupi u Nemačkoj.

– Tokom prethodne četiri godine The Naghash Ensemble je nastupao u 15 zemalja širom Evrope. Istina je da smo u prve dve godine rada imali puno koncerata u Nemačkoj. Ali, sada već ansambl ima gotovo isti broj nastupa u većini evropskih zemalja u kojima smo imali prilika da gostujemo. Ono što nam je posebno drago jeste činjenica da naša muzika, prelazeći bilo koje državne granice, ima jednak uticaj na ljubitelje klasične muzike, kao i na njorld music i džez publiku.

Kakvi su dalji planovi ansambla sa „Pesmama izgnanstva”? Šta posle tri toma?

– U okviru jednog velikog projekta želimo da od ovog dela načinimo multimedijalnu predstavu velikih razmera, u kojoj će tekstovi biti rekontekstualizovani. Drugi jedan projekat je, pak, sasvim drugačijeg spektra. Uključuje više improvizacije u pristupu delu, omogućavajući muzičarima mnogo veću spontanost.

Marija Vitas