Tijana Grumić, dramska spisateljica: Konstantan trud, rad i neizvesnost

Reč je o drami “Ko je ubio Dženis Džoplin?” u režiji Sonje Petrović (Srpsko narodno pozorište/ OPENS).

- Ha-ha, da, uvek neki čudni naslovi - našalila se i sama na prvo “pitanje” za intervju.

Sudeći po odnosu napisanih/ izvedenih drama, Tijana Grumić je trenutno najuspešnija dramska spisateljica novije generacije. Otkud joj onda jedna stara, već pomalo zaboravljena heroina, za aktuelnu dramu i predstavu u Srpskom narodnom pozorištu?

- Pa, ideja da pišem baš o Dženis Džoplin došla je od rediteljke, Sonje Petrović, koja me “pustila” da napišem komad kako god mislim da treba. Onda sam krenula u istraživanje, gledanje filmova i čitanje bilo kakve literature koja postoji o njoj i shvatila da svi filmovi i knjige imaju jednu zajedničku stvar, odnosno svima im nedostaje isti element, a to je Dženisina strana priče. Čini mi se da nam danas jedino pozorište kao medij daje šansu da ispričamo priču iz njene perspektive. Tekst sam napisala u svom “stilu”, kao jednu intimnu, ispovednu, na neki način porodičnu dramu, koja je najvećim delom u monološkoj formi. Tekst se ekipi na prvo čitanje veoma dopao, ali je i malo zabrinuo glumce jer na samom početku nisu videli kako će jedna takva struktura da se prenese na scenu. Međutim, rediteljka je imala jasan koncept i svi zajedno smo radili na tome da ga sprovedemo, time postepeno otkrivajući nove slojeve, ne samo mog teksta, već i celokupne priče o Dženis Džoplin, tako da je na probama bilo stvarno uživanje. Imamo dobru, mladu ekipu i mislim da će biti sve bolje i bolje - izjavila je Tijana Grumić i pre izbora selektora Sterijinog pozorja.

Da li ste sada iznenađeni što ste u glavnoj selekciji Svetislava Jovanova?

- S jedne strane sam iznenađena, jer nikad ne bih pomislila da će se priča o Dženis Džoplin uopšte naći u okvirima institucionalnog pozorišnog stvaralaštva, a kamo li Sterijinog pozorja. Zapravo se ponekad pitam šta bi Dženis mislila o Sterijinom pozorju? S druge strane, nisam iznenađena. Videla sam kako ljudi reaguju na predstavu, čak i oni koji pre toga nikad nisu čuli za Dženis Džoplin (a ima ih, nisam ni u to do skoro verovala) i nešto ih u svemu tome radi, reaguju srčano i energično na ono što smo napravili, što meni daje potvrdu da smo uradili nešto dobro, a što je na kraju prepoznao i selektor Pozorja uvrstivši predstavu u ovogodišnju selekciju.

Šta mislite o aktuelnim zbivanjima, “čišćenju planete”, ako to nije pregrub izraz za borbu ugroženih entiteta, živih bića?

- Ako se to “čišćenje” planete odnosi na sve one vesti o tome kako su se labudovi, delfini i razne druge životinje vratile u svoja staništa blizu urbanih naselja nakon što su se ljudi povukli u izolaciju usled pandemije covid19, ne mislim da se “priroda virusom bori protiv ljudi”. Nisu ljudi kao takvi problem, problem su sistemi i ideologije unutar kojih funkcionišemo i interagujemo sa prirodom. Naš odnos prema prirodi je dominantno zapadnjački, kapitalistički i, ako ništa drugo, ova globalna kriza daje nam priliku da to osvestimo i konačno nešto promenimo. Svet će neminovno biti promenjen nakon što se sve ovo završi, pitanje je samo kako ćemo se ovog puta prilagoditi i ophoditi prema njemu.

Kako vam je je legao rad na ovom tekstu, upoznavanje sa likom i delom slavne rokerke, a zatim i re-kreiranje njenog života?

- Rediteljka, Sonja Petrović i ja, već neko vreme imamo ideju da pravimo predstavu o Dženis Džoplin, samo se sve do sada nisu ostvarili uslovi za to. S tim u vezi, ja sam odavno počela sa pripremnim radom na tekstu, istraživanjem građe, u šta spada i muzika, s tim da njenu muziku znamo i volimo mnogo duže nego što postoji ideja pravljenja predstave. Ipak, nakon što sam pročitala knjige pisane o njoj i njenom životu, a koje su priredili ljudi koji su je poznavali, pogledala filmove i upoznala se sa istorijskim činjenicama, shvatila sam da je dragocenost ove prilike u tome što je pozorište jedini medij koji nam dozvoljava da ispričamo priču o Dženis Džoplin upravo iz Dženisine perspektive te sam u skladu sam tim i pisala ovaj komad. Rekreiranje života jedne zvezde kao što je Dženis Džoplin veoma je sklizak teren, može se upasti u zamku robovanja opštepoznatim činjenicama i interpretacijama nametnutim od strane javnosti, tako da sam ja pristupila tome iz jedne intimnije perspektive i krenula od onoga što i sama u neku ruku poznajem – odrastanje u maloj sredini, problematični porodični odnosi, bavljenje umetnošću u sredini koja tome nije naklonjena, bivanje ženom u svetu dominantno naklonjenom muškarcima. Možda ta priča nije istinita, u potpunosti zasnovana na činjenicama ili hronološki dosledna, ali je konačno njena.

Ko je ubio Dženis Džoplin? Zašto?

- Nema tu tačnog odgovora, niti ga ja mogu dati, ali ono što naša predstava pokušava da pokaže jeste da postoji niz faktora koji su doveli do toga da Dženis Džoplin umre sa svega 27 godina od predoziranja heroinom, kako piše u policijskom izveštaju o njenoj smrti. Međutim način na koji je živela, pa na kraju i umrla, a sa kojim je uglavnom poistovećuju i pritom osuđuju, svakako ne treba posmatrati kao uzrok smrti, već kao posledicu okolnosti u kojima je odrastala i živela. Cela jedna generacija ljudi, kojoj i ona pripada, živela je u vreme kada je, recimo, LSD bio široko rasprostranjen i dostupan i korišćen kao eksperimentalni lek za migrenu, kada su mladi Amerikanci slati da ginu u besmislenim ratovima koje je njihova država vodila, a koje i danas vodi, kada su žene mogle ili da rade kao šalterske službenice ili da se udaju, kada nisu smele da nose pantalone, a kamo li da budu rok zvezde. Pored svega toga, Dženis Džoplin je odrastala u malom, provincijskom gradu u Teksasu, uz porodicu koja ni najmanje nije razumela njenu potrebu da odstupa od nametnutih pravila ponašanja i ni na koji način joj nije pružala podršku. Sve to je pomalo ubilo Dženis Džoplin, a zašto? Zato što je neka ustaljena “pravila” teško dovoditi u pitanje, a još teže menjati. Zato što je i tada, kao i danas, teško razumeti da to što će se jedna društvena grupa izboriti za određena prava i slobode, ne znači da će ih neka druga, koja ih već ima, zbog toga izgubiti. Zato što je nezamislivo teško biti među prvima koje reše da nose pantalone, pevaju rokenrol ili odluče da se ne udaju i imaju decu jer “to tako treba”. Ipak, baš zato što je bilo njih takvih, koje su u nečemu bile prve (a zbog toga neretko i stradale) nama danas je malo lakše da biramo i ne budemo uvek osuđivane zbog naših izbora, iako se našoj borbi ni blizu ne nazire kraj.

U skorije vreme radila si i na “Nečistoj krvi” Bore Stankovića u Vranju. Kako ti je legla ta priča? Ko je ubio Sofku? Zašto možemo da je poredimo sa divom iz SAD?

- Tako je, u oktobru 2019. sedam godina nakon što je Pozorište “Bora Stanković” u Vranju izgorelo kao kolateralna šteta u požaru, ono je konačno renovirano i ponovo otvoreno. Ipak, nije otvoreno svojom novom predstavom, pripremanom za te prilike, u kojoj učestvuje ceo ansambl koji je tokom tih sedam godina radio u neuslovima, a ipak uspeo da se dva puta izbori za učešće na Sterijinom pozorju, već je otvoreno predstavom jednog drugog pozorišta. Pozorišta iza čijih smo zaposlenih stali kada su se bunili protiv smene direktora drame, pa hteli da smene upravnika i u tome na kraju uspeli, ali koji nisu pokazali takvu solidarnost za svoje kolege iz Vranja, kao što je, uostalom, i većini pozorišne zajednice taj događaj nekako promakao, ali kao i svaki put do sad i to smo preživeli!

Međutim, rad na “Nečistoj krvi” je bio krajnje uzbudljiv i izazovan, kako za mene, tako i za reditelja Juga Đorđevića. Raditi Boru Stankovića u njegovom rodnom Vranju je svojevrsni zadatak. Postoji taj mit o tome da Boru razumeju jedino Vranjanci, a onda sam shvatila da on, zbog načina na koji piše o patnji i lepoti, u stvari pripada svima nama. Za razliku od pisanja komada o Dženis Džoplin, gde sam se plašila da ne upadnem u zamku ideje o velikoj rok zvezdi, ovde sam najviše strahovala od toga da ne robujem Stankovićevom jeziku i ostanem dosledna svojoj poetici, a opet, da ne izgubim ono zbog čega je “Nečista krv” kapitalni roman naše književnosti. Iako su Sofka i Dženis Džoplin naizgled potpuno različite, ipak je reč o dvema ženama sputanim okvirima i očekivanjima nametnutim od strane društava u kojima žive. Ta društva nisu mnogo različita u svojim načelima, iako prilično udaljena, kako vremenski, tako i geografski. Njih dve su obe žene u borbi sa patrijarhatom i žene sa očajničkom željom da budu prihvaćene onakve kakve jesu.

Spadaš u onu grupu dramskih spisatelja koja je prilično zastupljena u pozorištima. Šta misliš da te izdvaja, tj. koji su po vama kvaliteti ili parametri potrebni za uspeh u vašem poslu?

- Ja sam do sad imala tu sreću da je sve što sam napisala izvedeno i to u nekoliko različitih pozorišta širom zemlje i zaista sam zahvalna zbog svih prilika koje imam i trudim se da ih opravdam svojim daljim radom. Ne znam šta me to posebno izdvaja, sve moje koleginice i kolege, kao i ja imamo neki svoj jezik i poetiku kojom se služimo, a koja onda nailazi na reakcije. To o čemu, ali verovatno i kako ja pišem se do sada pokazalo kao nešto što pozorišne kuće i publika prepoznaju kao kvalitetno i to je, verujem, razlog zastupljenosti mojih tekstova u pozorištima. Međutim, ne postoje jasni parametri ili formula uspeha, danas si naizgled uspešan i izvođen, a već sutra ne znaš hoće li biti sledeće prilike i sledećeg angažmana. Ostaju samo konstantan trud, rad i neizvesnost.

Igor Burić