Sonja Petrović, rediteljka: Strast je jedna

- Meni je Dženis bila inspiracija još od tinejdžerskih dana i ona me je osnažila da budem ono što jesam. Kada imate nju da vam drži leđa, onda vam je lako da budete šta god poželite. Zato sam i želela da napravim predstavu o njoj – priča povodom večerašnje premijere Sonja Petrović. - U njenoj priči i muzičkoj strasti leži prirodan, organski način da se ljudi osnaže i budu ono što jesu. Ona je govorila „Don’t compromise your self, you’re all you got!“, a ja sam to shvatila ozbiljno i nisam htela da počnem rad na predstavi dok god ne okupim ekipu u koju sam sigurna, ljude za koje mislim da su mi najbolji. Tu je na prvom mestu bila Tijana Grumić, glumice Bojana Milanović i Sonja Isailović. Nas četiri smo o ovome pričale još pre dve godine i od tada smo tražili producenta koji će pristati na naše uslove, a ne mi na njihove. Desio se OPENS, svi mi smo dosta sarađivali u godini kada je Novi Sad bio Omladinska prestonica Evrope, a na predlog o predstavi oni su uvideli njen značaj u okviru borbe za rodnu ravnopravnost, jer priča o Dženis Džoplin može da bude priča o ženskoj ravnopravnosti, iako ona sebe nikada ne bi nazvala feministkinjom.

Veći problem u vezi sa tim jesu predrasude, a njena priča jeste priča o borbi protiv društvenih predrasuda. U okviru OPENS-a smo radili i sa bendom „UV“ i kada su i oni bili spremni da se upuste u rad na predstavi celim svojim bićem, sve je kliknulo. Muzika je jezik kojim pričamo o Dženis Džoplin, ona ispunjava svaki njen prostor, tako da se u predstavi može čuti kantri u početku, sving, bluz i psihodelični rok kojim se proslavila.

 U vreme Dženis Džoplin feminizam nije bio ni artikulisan kao ideologija, pogotovo ne u današnjem smislu. Kako mislite da taj aspekt korespondira sa njenom i našom pričom?

- Da, ona se borila samo za sebe. Niti bi sama, niti bi je iko tako nazvao. Mene lično nervira što se od nje sad pravi kalup za nešto drugo. Mi nju u predstavi čak ne imitiramo. Ona nikada ne bi rekla da žene sad ne treba da izgledaju kao što je izgledala njena mama. Marketinški način da je promovišu u feministkinju pođednako je pogrešan kao i načini kojima su nju gurali u životu u druge kalupe. Zato smatram da mi samo pričamo njenu životnu priču, obrađujemo njenu ličnost, pristupamo joj iskreno, ne postavljajući je na scenu kao brend.

 Jeste li sve ovo ispričali Tijani Grumić i pustili je da piše, ili ste joj se mešali u posao?

- Nekako je to išlo u sinergiji. Pričale smo o svemu. Ja sam i pre ovoga čitala dosta o Dženis, postoje četiri biografske knjige o njoj i sve četiri su potpuno različite, kao da pričaju o četiri potpuno različite osobe. Izvukla sam šta je za mene najvažnije i zatrpala je svim tim materijalima, a onda je Tijana imala svoj proces, pa smo na kraju zajedno napravile sinopsis iz kog je ona izrodila tekst. U samo pisanje joj se nisam mešala. Tek kasnije, s obzirom na to da je Tijana bila i dramaturg ove predstave i da je reč o dokumentarnim materijalima, imali smo intervencije na tekstu.

 Monološki i poetički dramski jezik Tijane Grumić sigurno je bio izazov za vas i za glumce. Da li ste spram toga imali neko rešenje u vidu?

- Ono što sam unapred znala, ne mogu reći zadala i Tijani, ono što mi je bio ključ, jeste to da moraju biti dve Dženis, da samo u njihovoj sintezi može da nastane ona o kojoj želim da pričam. Na početku imamo jednu Dženis koja se rađa i jednu koja umire. Igramo se sa vremenima i preplićemo ih, da bi na kraju došli do toga da je to krug koji se ne zatvara, da se sve to događa i dalje u društvu. Tako smo otključali i Tijanin stil pisanja. Nekoliko momaka iz predstave igraju sve druge likove, a njih je stvarno mnogo. Njen najveći problem bio je unutrašnji sukob, potreba da je neko prihvati, da je prihvate i njeni roditelji, Port Artur, sredina iz koje je potekla, u osnovnoj, srednjoj školi, a to se nikada nije desilo. Ona je otišla u San Francisko i postala svetski poznata i značajna ličnost, ali joj ta slava nikada nije značila toliko upravo zbog izostanka podrške roditelja i sredine. To je osnovni sukob i u predstavi. Koliko god da je uspevala na jednom frontu, na drugom se nikada nije ostvarila, nikada nije bila dovoljno dobra. Zato smo sve likove bukvalno stavili u kalupe, kao zidove koji su je okruživali. Omaž smo joj napravili tako što smo posle njene smrti doveli sve te ljude, iako to istorijski nije tačno. Ona je to želela, da se spoje ta dva sveta, Port Artur i San Francisko. To smo joj i poklonili.

 Je li bilo moguće izbeći imitaciju, kako, kada je u pitanju tako markantna ličnost ka što je Dženis Džoplin?

- Ne. Mi samo nismo počeli od toga. Što je lepo primetila Sonja Isailović, ona se nalazi u pesmama. Njen stil i način pevanja je nemoguć kao drugačiji. Ako se ne dajete celim telom vi to ne možete ni da izvedete. „Dvesta iz mesta“, kako mi to zovemo. Ogromna količina strasti drži tu sve na svome mestu. Nisu to neke muzičke bravure, nego emocija. Za 27 godina ona je izgorela od količine stvari koje je doživela, od želje. Kao da je znala da neće dugo.

 A jeste li se plašili te njene muzičke crte, iako nije reč o imitaciji?

- Svi drugi jesu, ali ja nisam. Znala sam koju vrstu glumačkog kvaliteta imaju Bojana i Sonja, bez obzira na pevačko iskustvo. Sonja igra Dženis koju ne znamo, a Bojana Dženis koju znamo. Njihovo pevanje je potpuno različito, ali strast nije.

Igor Burić