Jana Maričić, rediteljka: „Predsednice“ nisu za turneju kombijem

Biće ovo prva inscenacija Švabovih "Predsednica" kod nas, iako još od početka devedesetih, kada je napisana, ova drama o tri “dame” koje u kuhinji bistre belosvetske teme i dileme, veoma privlači pažnju na svetskim scenama.

Moguće je da jedan od razloga leži u tome da su komadi sa manje lica uglavnom u poslednje vreme postavljani u komercijalne svrhe, a onda to malo prostora koje preostaje institucionalnom pozorištu je uglavnom bilo rezervisano za veće produkcije, odnosno nesto masovnije komade, odgovara Jana Maričić na čuđenje izazvano činjenicom da je reč o praizvedbi u Srbiji.

Ne postoji ništa pitko i lako, dodaje naša sagovornica, u Švabovim “Predsednicama” što bi ih preporučilo za turneju kombijem, ali su i velikim scenama verovatno delovale suviše malo, zbog broja likova.

Ipak, NP Sombor je prepoznalo njihovu vrednost, zaključuje rediteljka.

Kako je vama i zašto zapalo za oko baš ovo delo?

Engleski prevod ovog komada dobila sam od svoje prijateljice, naše vizuelne umetnice Nine Zeljković koja živi i radi na relaciji Beč-Hamburg i koja je gledala režiju Miloša Lolića u Folksteatru. Odmah sam ponudila komad jednom pozorištu u Beogradu, ali su zamolili za prevod na srpski. Znajući za "Švarcmalere austrijske pozornice" Relje Dražića, kontaktirala sam ga i ispostavilo se da je preveo i “Predsednice”, a onda je samo na osnovu telefonskog razgovora sa mnom, bez imalo oklevanja, poslao svoj prevod istog dana. Hvala mu na tome, ali i na izvanrednom prevodu koji je u mnogo čemu uticao na glumice i mene u ovom procesu. Taj beogradski pokušaj se međutim izjalovio, ali evo nas, srećom, u Somboru, nekoliko godina kasnije.

Iako već proglašena za moderni klasik, drama “Predsednice” ipak ostaje napisana u “pobunjeničko” vreme dramskih spisatelja iz devedesetih. Koliko se i na kojim sve mestima ona vama i dalje čini aktuelnom?

Devedesete su sad već dovoljno daleko da sve što je preživelo spada u dela izuzetne vrednosti, a samim tim je njihova relevantnost neupitna. Ovo je komad o volji za moć, a tako nešto prirođeno je svim ljudima u svim vremenima. Švabove predsednice su sitne ljudske jedinke prigušene vulgarnom skučenošću sopstvenih dometa. Život u skučenom polju delovanja za čoveka može biti nepodnošljiv, ukoliko ne razvije strpljenje, skromnost ili samodisciplinu, što je posebno teško u savremenoj kulturi narcizma. Tri žene iz ovog komada su bezrezervne podanice svojih autoriteta - crkva, predsednik - koje zanosi ideja o sopstevnoj autoritarnosti. To su ljudi koji tačno znaju šta bi radili, samo da im se da prilika.

Koji izazovi su u njenoj inscenaciji, s obzirom na to da je u svetu mnogo igrana na, za pretpostaviti je, sve moguće načine?

Gust ritam govora, razjezičenost teksta, nadrealnost pojedinačnih tema, a politička subverzivnost ukupnog tematskog okvira, nimalo sofisticiran humor i neuobičajena dramska forma, bili su osnovni izazovi u rediteljskom tretmanu ovog teksta. Možda je i to jedan mogući odgovor na pitanje zašto do sad nije postavljan ovaj komad kod nas. Pored umetnika sa kojima radim na ovoj predstavi, za mene je od izuzetne vrednosti bio izvanredan prevod Relje Dražića, koji je otpočetka zadao naročit stil ne samo govora i glume, već i ukupne atmosfere naše predstave. Glumice i ja smo stava da je g. Dražić bio ravnopravni deo autorskog tima ove predstave.

Radeći intervju s vama pažnju privlači i vaša i-mejl adresa. Šta to prestajete znati (a šta bi da naučite)?

 “Ja sada strašno prestajem znati!” je replika iz jednog romana koji mi je bio veoma uzbudljiv dok sam bila u gimnaziji. A sa sobom je dovodim u vezu utoliko da imam korisnu osobinu da se ne bavim stvarima koje smatram efemernim i irelevantnim. Nasuprot tome, imam strast za učenjem, pre svega u onim oblastima koje mogu da dovedem u vezu sa svojim poslom.

U Somboru imate tri sjajne glumice... Obećavaju li i ostali aspekti rada?

S jednom od njih, Milijanom Makević, već sam radila u vreme dok je druga, Biljana Keskenović, bila upravnica, a treću, Ivanu V. Jovanović, uvek sam volela da gledam, tako da mi je ovaj sastav posebno drag. NP Sombor je u vrhu srpskog pozorišnog mejnstrima ne samo zbog svog repertoara, već i svih zaposlenih koji neguju izuzetno visoke standarde i uslove u kojima treba da nastaje pozorišna umetnost. Jednako dostojanstveno se osećam sada, kao i pre šest godina, kada sam diplomirala u Somboru. I tada je, kao i ovog puta, muziku za moju predstavu komponovao Božidar Obradinović; kostim za “Predsednice” potpisaće Biljana Grgur sa kojom sam želela, a sada i imam priliku da radim, a posebna mi je čast da je scenograf ove predstave Gorčin Stojanović.

Pre “Predsednica”, režirali ste Sterijinu “Ženidbu i udadbu” u Kragujevcu. Imate li, pravite li neke poveznice u svom radu?

Apsolutno ne, iako se ispostavilo da da. U JDP-u, „Sudnji dan”, i u Bitefu, „Severoistok”, režirala sam komade čija se radnja odvijala u vreme dva velika teroristička napada, a pre Sterije sam u Kikindi postavila “Izbiračicu”, pa su to bile dve predstave o stupanju u brak. Još uvek ne znam šta je moja sledeća režija, pa tako i ne znam da li će imati tematsku vezu sa “Predsednicama”.

Igor Burić