Dnevnik u selu neobičnog naziva: Ilandža

– Ilandža je nekad bila veliko mesto, imala je tri paroha, pa je jedan Ilijević deo svojih parohijana odveo u novonastalu Crepaju, a i Vračev Gaj je delimično nastao od Ilandže – hvali nam se ponosni Lala i član Saveta mesne zajednice Ilandža Srđan Vojnov. – Prvi pisani podaci datiraju iz 1385. godine, kada se živelo u zemunicama. Tada su ovde bile četiri porodice, odnosno četiri prezimena, a jedno i danas postoji, Jovanov. To prezime je ostalo do današnjih dana, mada ne znamo da li su to ti preci...

A sam naziv sela, zašto je nastao i kako – misterija je i dalje. Ali, što je najbitnije, Ilandža je menjala ime tek toliko koliko je trebalo prevesti je na mađarski jezik. Ili je, po Crnjanskom, dobila „č” umesto „dž”.

– Ne znam kad se najbolje živelo. Ja sam ta generacija koju su uhvatili svi ratovi i krize. Imam dva učešća u ratu i sve je bilo normalno: kako svaki Lala dobrovoljno i ide u vojsku, dva ga vuku, a trojica tuku, tako sam i ja bio mobilisan dva puta po 96 dana – priseća se Vojnov, ispijajući slatku crnu kafu jer mu je život, tvrdi, i dalje gorak. – Nisam zapamtio neko blagostanje u životu. Pre rata sam bio dete, a kad sam stasao, to su već bile inflacije koje smo svi preživljavali. Možda su u moje vreme najbolje bile devojke...

Ipak, kao i mnogi mladi Ilandžani, u kojem god vremenu odrastali, odlučio je da ostane u svom rodnom selu i da se bavi poljoprivredom. A ima i toga da ga je ljubav prema sadašnjoj supruzi zadržala...

– Završio sam školu, četiri godine sam živeo u Vršcu, ali nikad nisam video sebe u gradu – priseća se naš sagovornik. – Dugo sam igrao fudbal, do 35. godine, i bio sam u Trećoj ligi. A voleo sam ovce i počeo sam s njima u tim blesavim vremenima, da bismo danas imali oko 120 grla cigaje jer ja sam jedna velika paorska duša. Ne mrzim tuđe, ali volim svoje. Mislim da smo izgubili svoj identitet kao narod jer prihvatamo sve tuđe.

Zaključana školska vrata obradovala su mnoge đake, koji iznenadni rasput provode mahom na ulici, gde smo i zatekli trojac u potrazi za zabavom – Ljilju, njenog mlađeg brata Iliju i drugara Nikolu. Kažu da se u Ilandži dobro živi, nikad im nije dosadno, a kad su videli naše vozilo s natpisom „Dnevnik”, uplašili su se da nemamo neke veze sa školom...

– Ima ovde slatkih dečaka, ali moja sipamtija je Nikola iz Novog Kozjaka – iskrena je jedanaestogodišnja Ljilja, koja nam spominje svoju, razume se, simpatiju. – Sad sam četvrti razred. Nisam ponavljala, nego nisam učila pa sam ispala, a sad dobro učim. Kad odrastem, bila bih nešto kao ovaj čovek s foto-aparatom ili učiteljica.

Osim ovaca, drži i oko 70 krava, a doskoro je imao i 40 bikova. Radi i 200 lanaca zemlje, a siguran je u to da će sve to imati ko da nasledi – dva sina.

– Ilandža je mesto koje u opštini Alibunar još nekako i živi. Dosta omladine je ostalo na očevini, dedovini... Imamo firmu „Biogas”, poljoprivredna preduzeća, zadruge i omladina je ostala. Ali, mladima treba stvoriti uslove za egzistenciju jer, ako mlad čovek ima para, nije mu daleko ni Vršac, ni Beograd, ni Pančevo – objašnjava ilandžanski Lala.

Jedna od mladih duša, koje ne mogu da zamisle život van svog sela, jeste potpredsednik mesne zajednice Ilandža Goran Subin, koji tvrdi da nigde nije kao kod kuće.

– Prvo, taj mir koji imaš ovde, nemaš nigde. Izađeš u dvorište, čuješ ptice, odeš na njivu, radiš na ledini, mirno, ravno, čuješ samo traktor kako „tk-tk-tk-tk” radi – dočarava nam Subin, a i mi, banatski „dođoši” sa sela u Novom Sadu, nostalgično slušamo i zamišljamo kakva je privilegija ostati u svom ataru. – Skoro smo u Domu kulture otvorili bioskop i puštamo samo nove domaće filmove. Treba da sredimo streljanu i kuglanu, trake nam nisu dobre. A što se tiče sporta, imamo fudbal i balet.

Budući da se mnogi bave poljoprivredom, mogu da biraju šta će da uzgajaju, u zavisnosti od toga u kojem ataru imaju zemljište. Ako su „iznad” Ilandže, gde je tlo peskovito i bolje, tu sade sve žitarice, dok je „ispod” sela teška ritska crnica koja je pogodnija za soju. Poslednjih godina uljana repica osvaja njive, dok ih šećerna repa u potpunosti napušta.

– Nekad je svaka kuća imala vinograde, a sad je sve to propalo – govori sa setom Vojnov, svestan toga da vreme sve gazi ukoliko se ne prate svi trendovi bitni za uzgajanje. – Zato u selu imamo oko 900 krava, što je impozantan broj i ti ljudi se pretežno bave mlečnim govedarstvom.

Pa tako i kad se najedi, iz bilo kojeg razloga, naš sagovornik ode kod ovaca ili zajaše nekog od svojih lipicanera i sve mu bude lepo. A, vala, kad su domaćini Fijakerijade, i ostali imaju priliku da uživaju u toj autentičnoj vojvođanskoj vožnji.

Lea Radlovački

Foto: S. Šušnjević