Priče iz Muzeja Vojvodine: Dragocenosti iz detinjstva

Dečje igračke su sastavni deo kulture svakog naroda, pa se može reći da mnoge kulturne aktivnosti imaju svoje poreklo u igri.

Prema rečima muzejske savetnice i istoričarke u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu Veselinke Marković teško je sa sigurnošću govoriti o igrama i igračkama u najranijoj prošlosti. Međutim, uzimajući u obzir ostatke materijalne kulture, može se pretpostaviti da su deca oduvek koristila predmete za igru koji su bili svuda oko njih: kamenčići, drveni štapovi, školjke, pesak, raznovrsno semenje i plodovi poput žira, šišarke…

U vreme intezivne keramičke proizvodnje pojavljuju se minijaturni predmeti za igru po uzoru na one koje se koriste u svetu odraslih, pa se pronalaze male keramičke posude, modeli životinja i ljudi, te lutke i zvečke različitih dimenzija, kaže Veselinka Marković.

Kako dodaje, veći značaj igračkama u Evropi, pridaje se tek krajem 17. veka, dok se tokom 18. javljaju edukativne igre koje decu uče geografiji, astronomiji i koja ih opismenjuju.

Dugu tradiciju imaju i igre u kojima se koristi zvečka, lopta, čigra, klikeri, obruč, lutka, konjići, zatim  one koje poseduju društveni ili logički karakter kao što su kocke i slagalice, veli naša sagovornica.

Početkom 19. veka razvija se međunarodno tržište igračaka i manufakturna proizvodnja čiji su centri smešteni u Nemačkoj i Engleskoj. Proizvode se skupocene igračke od srebra, porculana i metala, koje su mogle priuštiti samo imućnije porodice. Igračke od drveta i drugih materijala pravljene su u okviru kućne radinosti i kao zanatlijski proizvodi, a prodavane su na vašarima. Kada je reč o Vojvodini najveće radionionice igračaka nalazile su se u Bačkoj Topoli i Velikom Bečkereku (Zrenjanin). Međutim, odrasli ukućani su često izrađivali igračke svojoj deci od raspoloživog materijala koje je domaćinstvo imalo: krpa, koža, drvo ili hartija i najčešće ih poklanjali u vreme praznika poput Božića i Uskrsa.

Od druge polovine 19. veka u gradovima Vojvodine počinje zlatno doba ručne izrade igračaka i to u zanatskim radionicama pre svega tokarskim i stolarskim, objašnjava Veselinka Marković.

Otvaraju se, dodaje, i specijalizovane prodavnice, mada su igračke prodavale i u knjižarama, bazarima i putem pošte.

Građani često svraćaju u Muzej Vojvodine kako bi poklonili igračke i kako bi se baš njihova dragocenost iz detinjstva našla među vrednim eksponatima.

Čini mi se da se ljudi najviše emotivno vezuju za igračke jer im one bude lepa sećanja na bezbrižno detinjstvo kada je samo bilo da se druže i zabavljaju čitav dan, kaže Veselinka Marković.

Međutim, dodaje, kad primete da stare igračke počinju da zauzimaju prostor odluče da je najbolje rešenje da ih poklone Muzeju jer će ih tako sačuvati od zaborava.

Mi smo im na tome zahvali i uvek ih rado prihvatamo, poručuje naša sagovornica.

U Novom Sadu u Glavnoj ulici radila je prodavnica „Sito porculan i igračke“. U njoj su pazarili siromašnije gradske porodice, dok su bogati igračke nabavljali iz inostranstva, posebno iz Beča i Budimpešte. Jedan od najpoznatijih proizvođača igračaka kod nas bio je tokar, osnivač drvo-strugarske radionice ''Homa'' u Velikom Bečkereku Kalman Homa. Do Prvog svetskog rata izrađivao je i prodavao igračke u svojoj kući, a potom je otvorio prodavnicu ''Homa –Vambah'', kazala je naša sagovornica.

U Muzeju Vojvodine je u sklopu stalne postavke, predstavljen izgled stare gradske ulice, s kraja 19. i početka 20. veka upotpunjena fotografijama značajnih objekata i autentičnim izlozima radionica i radnji među kojima je i ''Homa –Vambah'', a koja je najiteresantnija za najmlađe posetioce.

Kako pojašnjava Veselinka Marković deca su se često fotografisala s omiljenim igračama, a takvi motivi se pojavljuju i na čestitkama. Najviše su sačuvane lutke, potom kolekcije nameštaja i delova kućica za lutke, društvene igre, a najmanje igračke za dečake, jer su se oni “grublje” igrali i brzo ih uništavali.

Devojčice su dobijale razne kućice, sobice i učionice i lutke i tako su pripremane za buduću ulogu supruge, majke i domaćice, ističe naša sagovornica.

Po njenim rečima, tokom 19. veka izrađivane su krpene i drvene lutke, zatim velike lutke koje su bile odevene u haljine po poslednjoj modi, a posebnu vrednost imale su lutke sa porculanskim glavama.

Igri dečaka bili su namenjene lopte, razni zamkovi, tvrđave, farme, olovni vojnici, tehničke igračke (lokomotive sa vagonima), automobili, brodovi ili avioni..., podseća naša sagovornica.

Do danas igračke se nisu mnogo promenile, već se samo razlikuje materijal od kog se izrađuju, a to je najčešće plastika. Međutim, stare igračke su prava mala umetnička dela koja govore o razvoju društva, industrije i gradovima. Razvojem železnice, auto i vojne industrije počinje proizvodnja  dečjih lokomotiva, vagona, automobila i oružja. Kako se radi o raritetima danas su ti predmeti prerasli u kolekcionarske primerke za koje su ljudi spremni da plate mnogo novca.

Silvia Kovač