Oštrenje izumire, a elektronika napreduje

Braća Beg, Anđelko i Andrej, započeli su davne 1948. godine kovački i oštrački zanat, da bi se Andrej 1955. godine odvojio i otvorio samostalnu radnju u Bačkoj Palanci.

Njemu je velika pomoć bio sin, koji se takođe zove Andrej, a koji je još od malih nogu radio i pored njega se učio zanatu. Kao i svaki početak, i njegov je bio pretežak i pun izazova, kojima je uspeo da odgovori te 1970. godine dolazi u Novi Sad.

Da bi kupio radnju u pasažu Jevrejske 17, koja je i dalje na tom mestu, otac Andrej Beg bio je primoran na to da proda sve što je imao u Bačkoj Palanci.

Na istoj adresi ekipa „Dnevnika” zatekla je sina Andreja i dvojicu zaposlenih Novosađana u radnoj atmosferi i uređenoj radionici. Zid, osim bezbroj ključeva, krase fotografije na kojima je otac Andrej sa sinom Andrejem, koji je, silom prilika, 1982. godine napustio fakultet i došao da radi i usavršava zanat.

Kako navodi za naš list, imao je sreće jer je zanat učio tokom detinjstva i mladosti, kada je na takav način rado zarađivao svoj džeparac. Uz pomoć talenta, volje, truda, okolnosti i pomoći majstora iz celog regiona, Andrej je širio svoje sposobnosti i prešao na druge zanate te danas Novosađani u radnju „Beg” dolaze radi oštrenja i servisiranja alata, izrade ključeva i pečata, graviranja i ključarstva.

– Mi smo radili proizvodnju, a moj tata je bio majstor, on je izučio i kovački i oštrački zanat, što je bilo zaista mukotrpno – kaže Andrej. – Kada kažem pomoć drugih majstora, mislim na kodeks starih majstora, koji je podrazumevao pomoć u bilo kojoj situaciji. Na primer, ja sam bio dete majstora, zbog čega sam u Sloveniji ili u bilo kojem gradu u Hrvatskoj mogao samo da se predstavim i kažem šta mi je potrebno. I to bi bilo rešeno jer sam bio sin majstora. Tako je i kod mene: koji god kolega da mi dođe u Novi Sad – sve mu je rešeno. Takav kodeks poštovanja kod nekih i dalje traje, ali se kod nekih, nažalost, počeo menjati kada je došlo ovo vreme biznisa koje sa sobom nosi laganje i druge nečasne postupke.

U radnju „Beg” u Jevrejskoj ulici Novosađani najčešće dolaze kad izgube ključeve, ali i zbog oštrenja, koje im je, kako Andrej kaže, skupo, iako nije menjao cenu od 2013. godine. Uprkos tome, Andrej navodi da se zanat ceni i da će biti sve cenjeniji jer je majstora sve manje.

– Problematika u mom zanatu je proizvodnja makaza, noževa i tih alata toliko lošeg kvaliteta da se to ne isplati ni oštriti – ističe Andrej, i dodaje da se veoma često dešava da odbije mušterije zbog toga. – Ljudi za 10-20 evra kupe pet noževa, sve s koferom i daščicom, a to nema veze s noževima. Noževe koje smo napravili kada sam bio mali i dan-danas koristim, i to je kvalitet.

Osim oštrenja i izrade ključeva, Andrej izrađuje i kodirane ključeve, na koje mušterije čekaju samo nekoliko minuta. Zbog te mogućnosti, on u pojedinim situacijama ne mora više da ide na teren i da rastavlja brave nego je samo potrebno uneti odgovarajući kôd, koji imaju zbog licence koje poseduju. Iz tog razloga, on navodi da je mehanika zaustavljena te da se ubacila elektronika koju poznaje jer je pohađao Elektrotehničku školu.

Zamalo nesvesno učestvovao u pljački

Osim pomenutih zanata, Andrej ima sertifikat za otključavanje zaključanih vrata u slučaju nezgodnih situacija, koje se, kako naš sagovornik navodi, često dešavaju i našim sugrađanima. On se svojevremeno, osim otvaranja automobila, bavio i otvaranjem stanova, što je, spletom nesrećnih okolnosti i loših ljudi, prestao da radi. On je za naš list otkrio da je jedan od najgorih događaja, koji je ujedno i presudio tom poslu, bio dan kada ga je jedan čovek pozvao da brzo otvori vrata da bi uzeo najosnovnije stvari za brata koji je zbog infarkta završio u bolnici. Kada je Andrej otvorio vrata, gospodin je ušao u stan te se naš sagovornik vratio menjanju brave. U tom trenutku izašla je komšinica koja ga je upitala šta radi, a pri tom rekla da tamo ne živi niko, nakon čega je gospodin, iliti lopov, udario Andreja i pobegao. Srećom, nije ništa ukrao. Slična situacija se desila i pri menjanju brave na jednom automobilu, kada je pri završetku tročasovnog rada Andrej doznao da čovek koji mu je rekao da je izgubio ključeve nije vlasnik tog auta. Nakon toga, Andrej je pooštrio mere i kontrolu pre nego što „otvori” nečiji auto.

– Na sve to, potrebno je još biti i dobar trgovac, jer bez toga ništa ne vredi, kao i sreća u životu, a zanat oštrenja mi se uopšte ne isplati, to radim samo iz poštovanja prema ocu – ističe Andrej, i dodaje da bi od oštrenja mogao da živi, ali ne i da ima radnike. – Oštrenje je rudnik, radiš od jutra do mraka, a niko ne ceni taj zanat i zato izumire. Danas možemo da napravimo ključ pomoću kodova za samo nekoliko minuta i ispadneš kao majstor neki. To je žalosno. Ja znam šta je zanat, a šta je posao, ali šta vredi kada to niko ne ceni i kada ljudi nemaju para pa im je sve skupo.

Andrej Beg je nastavio zanat svog oca, a iza Andreja stoje dva sina koji su u Novom Sadu na svojim fakultetima bili proglašeni najboljim studentima, ali koji su zbog boljih mogućnosti otišla u inostranstvo. Uprkos tome, Andrej ne brine jer ima dugogodišnje radnike, Zorana Zbućnovića i Roberta Mesaroša, kojima veruje i koje naziva svojom desnom rukom, a koji će možda i nastaviti da neguju zanate koji polako izumiru i one nove koji ih zamenjuju.

K. Ivković Ivandekić