Intervju: Maja Milinković, fado pevačica i kompozitorka

Njen lane objavljeni album „Fadolinka”, koji je proveo nekoliko nedelja na prvom mestu njorld-musik top liste, sada će prvi put biti u prilici da čuje i publika u Novom Sadu. Maja Milinković je diplomirala na Muzičkoj akademiji u Sarajevu, i u svojoj prvoj autorskoj fazi izdala je tri kantautorska albuma u pop-rok maniru. Potom se pre deset godina potpuno posvećuje fado muzici, da bi se 2013. i preselila u glavni grad Portugalije...

Iz moje novinarske perspektive deluje da bi Vam ovde bilo lakše uspeti kao fado pevačici. Ipak ste se opredelili za to da karijeru gradite u srcu fado muzike, u Lisabonu. Zašto?

Sigurno da bi ovde bilo lakše, ali ono što me vodi i orijentiše nije lakoća ili teškoća stvari, nego autentičnost. Kako biti autentični fadista daleko od izvora s kojeg se vaša autentičnost napaja? Kako se inspirisati bez podražaja i doneti istinski fado, na perfektnom portugalskom jeziku ako ste daleko od izvora? Prema mom poimanju stvari, to bi bio kvazi fado, sa slabim poznavanjem suštine, donekle savladanim jezikom - i strast bi vremenom uvenula. Fado je živi organizam i živi u Lisabonu, u noćima i noćima fada, gitarada, priča, poema, emocija... Tu je konkurencija velika, ali zdrava i motivišuća. Jeste to bio veliki izazov za mene, ali bez tog izazova ne bih mogla reći da sam fadista, da sam kovala zanat pevajući po fado kućama iz noći u noć, kao i svi najbolji i veliki od Amalije, preko Marize, Ane Moure, Kamanea, Rikarda Ribeira... Mislim da mi to samo Portugal može pružiti. Svakodnevna izloženost uticaju i jeziku i suživot sa fadom napravio je od mene jedinog stranca koji je profesionalni fadista i pesnika koji piše na portugalskom jeziku i kompozitora koji komponuje fado, između ostalog. Mogućnosti su bezbrojne i ovaj intervju je prekratak da nabrojim sve razloge zbog kojih sam odabrala da gradim karijeru u Lisabonu.

S obzirom na to da ste put Lisabona otišli iz Sarajeva, da li je onda bilo i prirodno da spojite dve muzičke ljubavi koje su simbol ovih sredina – fado i sevdalinke?

Sevdalinka je deo mene i mog nasleđa, i živeći i pevajući fado u Portugalu, javila se potreba za sevdahom. Tada nisam ni razmišljala mnogo o tome - desilo se potpuno prirodno. Publika je bila radoznala o mojim korenima, o našoj muzici, a i moja čežnja (saudade) je golema, tako da sevdah popunjava donekle tu prazninu.

Sevdalinke su poslednjih godina Vaše kolege uglavnom utapale u yez, stvarajući i šire veoma popularan amalgam. Kako je tradicionalna fado publika reagovala na „Fadolinku“?

Portugalci prepoznaju u sevdahu neku sličnost sa fadom, iako priznaju da je sevdah kompleksniji i melodije su još melanholičnije, nalik na molitvu. Kažu da u mom fadu ima sevdaha i da to uveliko doprinosi originalnosti moje interpretacije.

Koncertu u Novom Sadu prethodiće nekoliko nastupa u Lusabonu. Po čemu je osobena tamošnja publika – da li je kritičnija, s obzirom na to da je odrasla uz fado?

Koncert u Novom Sadu me neizmerno raduje. U vašem gradu sam nastupala 2002. na glavnom trgu s tamburaškim orkestrom, bili su to koncerti organizovani u čast Janike Balaža i od tada sam zavolela Novi Sad, imali smo nezaboravno druženje i celu noć smo pevali i zabavljali se. Ali, da, pevati pred portugalskom publikom uvek ima posebno značenje. Oni to doživljavaju više lično i time je moje zadovoljsto veće. Tu se uvek biraju posebne fado pesme, uglavnom tradicionalne.

Fado je rođen u narodu i njegovi temelji su ipak pre emocija nego „umiranje u virtuoznosti izvođenja“. Ipak, u kojoj meri je Vama za proboj na fado sceni značilo i konvencionalno muzičko obrazovanje?

Tu ste u pravu, emocija je ključ. Ne bih Vam znala da kažem u kolikoj meri je uticala činjenica da sam završila Muzičku akademiju, ali u nekoj sigurno jeste. Ipak, mislim da je u najveći uticaj zapravo imala moja ljubav i predanost, kao i dar koji mi je Bog dao. I ova duša, koja je osetljiva, nežna i melankolična, koja mi omogućava da se u tim izvođenjima pronađem kao  fascinacija tim magičnim i nostalgičnim melosom.

Ulaznice za koncert Maje Milinković mogu se kupiti u Muzičkoj omladini Novog Sada (Katolička porta 2, tel. 021/452-344), radnim danima od 8 do 14 časova, kao i dva sata pred početak koncerta u Sinagogi. Cene karata su 800 i 1.000 dinara.

Pevali ste s Marizom, koja je i kod nas velika zvezda.  Da li Vam je to iskustvo otkrilo nešto na polju interpretacije, odnosa prema fadu… što možda niste znali?

Da, pevala sam, to je bilo zaista jedinstveno i neočekivano iskustvo. I veoma emotivno, moram reći. Naučila sam da treba uvek da slušam unutrašnji glas i da ga sledim, bez obzira koliko to možda zvučalo i izgledalo nemoguće. A i potvrdila sam ono što sam znala - da emocija prepoznaje emociju.

Nema fada bez saudada! Mora li fado umetnik da bude tužan, nesrećan, da čezne..?

Iz mog dosadašnjeg iskustva - da! Umetnost je tada najiskrenija, reči se same slažu u poemu, note u pesmu. Zašto - pitala sam se, jer je i mene to pitanje dugo "škakljilo". Kad smo tužni - uglavnom zbog gubitka nekog dragog, a ljubav ima više formi - osetljiviji smo nego obično, ne interesuje nas spoljni svet, zatvoreni smo u našu školjku, zagrljeni sa našom dušom i čuvamo je da se ne raspadne. Tada duša peva najlepše rime, lišene ega, pretvaranja, materijalnog... Te su joj rime lek i uteha. Ali kako ne bismo trebali da budemo uvek tužni, nesrećni i čežnjivi, važno je da umetnik nađe i druge puteve do sopstvene duše i da bude u veoma bliskom odnosu s njom.

Budući da je početak Vaše karijere vezan za pop-rok, da li je u perspektivi moguće lo povezivanje sve tri ljubavi?

Pop-rok je za mene prošlost. Dala sam mu 15 godina života i bilo je lepo dok je trajalao. Ali mene drugi vetar nosi.

M. Stajić