Prečanska leksika: Čamov iberciger

Celog života govoriš tako da te ceo svet razume – srpski – razume se, ili bar tako misliš, a zapravo je to neki esperanto ili međunarodni sleng. Za izraz „čamov iberciger” sam čuo davno, pre više od pola veka, u razgovorima familijarnim, a o ponavljanju, obnovi garderobe i obuće. Kad je došao red na mog dedu Paju (tako zvan po meni, mislio sam tad), samo je kazao: Meni fali samo čamov iberciger. Svi su o’ma jedva dočekali da graknu: Ćuti, Deda! Da ne čuje zlo. Začudo, odmah sam shvatio da je dotična stvar mrtvački sanduk. Poslednje „aljine” i ponavljaj. Uz pokrov, koji ide unutra. Svi Srbi u mom okruženju su znali šta to znači mada nijedna od tve dve reči nije srpska.

Čamovina je drvena građa, daske, grede, letvice od mekog drveta. Poreklo reči je tursko, zabeležena je u Vukovom „Rječniku” iz 1818. a Đura Daničić navodi da je korišćena još 1791. u „Novinama serbskim”. Na to ukazuje i knjiga „Leksika ribarstva”, razvijajući teoriju da se plovila čamac i čun tako zovu po materijalu, drvetu četinara. Pre svega bora i jele. U turskom pak jeziku „čam” ima više značenja, sve od posude (drvene ili metalne) do šindre za pokrivanje krovova. Svejedno, čamovina je oduvek valjala i za mrtvačke sanduke, naročito sirotinjske.

Iberciger je pak nemačka reč, nepravilno napisana i izgovorena jer mi nemamo taj „umlaut”, a označavala je pokrivač i „gornji kaput”, savremeno rečeno „gornjak” ili autfit.

Tako je smrt pomirila daleke jezike, spremajući nas za poslednji ispraćaj. Pa i ta sama „pratnja” kao da se šali sa živima i mrtvima. Ista reč se koristi za povorku ožalošćenih, rodbine i prijatelja, ali i veselu bratiju koja se vraća iz kafane, uz muziku. Ima čak i vic kad bekrija odgovara popu, a na ukor kako ga nije sramota da ga prate tamburaši tako nacvrckanog: Bolje oni – nego ti!

Tako se, uz pratnju, a u čamovom ibercigeru, stiže do groblja. To su mesta izabrana za večni počinak, ali često vrlo živa. Ona uređivana i čišćena, kao sad novosadska, uvek su mamila mlade parove, ovo novo  ogromno je svojevrstan park s retkim drvećem, a lično sam video da je (bilo) i lovište pre desetak godina, kad je grupa neodgovornih lovaca isekla žičanu ogradu na zapadu ne bi li isterala kojeg zeca ili fazana. Ponekad je i samousluga – menza za snalažljive i nevoljnike jer se još sreće običaj da se kraj humki ostavljaju hrana i piće sutradan po sahrani ili „na šest nedelja”, tj. na zadušnice.

Neki groblja koriste za surove šale. Tako su, navodno, Turinci imali običaj da nezvane ili nesimpatične goste vode na groblje i teraju ih, uz pretnju batinama, da plaču i nariču nad izabranim spomenicima jer su im tu, kao, sahranjene mile i drage „čike” i „deda-uje”. Kroz Katoličko groblje u Novom Sadu vodila je prečica do stare železničke stanice, pa se pre pola veka pričala šala da je jedared u rano jutro, još sumračno – jer se na put uvek kreće rano – jedna nežna plavuša zastala na početku stazice, dvoumeći se da li da požuri tuda ili obilazi bar pola sata. Prišao joj je, navodno, visok mršav čovek u crnom, pa je „utešio” rečima: Bojiš se, jel’ da? I ja sam se bojao da prođem kroz groblje, dok sam bio živ. Glupa šala, ali, svejedno potire strah.

Ljude koji vode brigu o grobljima, kopaju rake i obavljaju ostale neizbežne radnje tog teškog i časnog posla za poslednji ispraćaj obično zovu grobarima, groberima. Osim u novosadskom naselju Salajka. Tamo se kaže „samo ti puši i pij, brzo ćeš završiti kod Pulajefte„. Legenda veli da je Pulajefta zaista postojao, ali to nije jedan stvor nego izvesni Jefta jako dugo, a pre skoro jednog veka, uz pomoć svoje magarice, odvozio čamove ibercigere na Almaško groblje.

Autor kultne knjige o Salajci Brnja Jovanović navodi za izraz „pulajefta” samo – grober, ali sam se lično pre devet godina uverio u to da na Salajki postoji i špicname „Pulajeftini”, kad je jedan predstavnik te porodice na konferenciji za štampu u MZ Slavija uručio prigodan poklon legendarnom fudbaleru Tozi Veselinoviću. Njemu je to bila u poslednja poseta zavičaju, evocirao je uspomene s navijačima na svoju bogatu karijeru, a darodavac je naglasio da mu zlatni grb Novog Sada, sa željom i „obavezom”da se u Atini seća svoje Salajke, kanala i rodnog grada, poklanja familija Stefanović Pulajeftini.

Toza je za reprezentaciju Jugoslavije nastupio 37 puta i dao 28 golova, četiri puta bio najbolji strelac naše lige, za „Vojvodinu” je odigrao 196 utakmica i dao 126 golova, najviše od svi njenih igrača. Rođen je 1930. u Novom Sadu, umro je u Atini 2017. i sahranjen od nekog tamošnjeg „pulajefte”.

Pavle Malešev