Kad u Kupusini zaškripi, meštani se udruže i sami sve odrade

Ista stvar je i sa selom Kupusina (s akcentom na prvom „u”), u opštini Apatin, a koje, da ne verujete, nema nikakve veze s kupusom!

Ipak, crno na belo imaju istorijske podatke o tome kada je selo počelo da se spominje, kao i da ga je Marija Terezija 1751. godine naselila sa 150 katoličkih porodica iz Mađarske i Slovačke. U međuvremenu, Slovaci su se pomađarili, ali su zadržali deo svoje tradicije i kulture, pa su tako narodne pesme i melodije slične slovačkim, ali je tekst na mađarskom. Inače, sad Kupusinu naseljava oko 90 odsto Mađara, ponešto Srba i Rumuna i nezvanično ih ukupno ima oko 1.300, a po poslednjem popisu ih je bilo 1.911. Svake godine, kažu, umre oko 40 ljudi, a rodi se do desetoro dece. O praznim kućama ne govore previše jer to i nije popularna tema, ali ako ste voljni da kupite neku, možete je naći po 5.000 do 20.000 evra. Jeftinije ne daju.

– Još se držimo, imamo dece taman za jedan razred od desetak đaka – pojašnjava predsednik Saveta MZ Kupusina Robert Rekeće. – Imamo i svih osam razreda u školi, tako da, u odnosu na okolna sela, mi smo super.

Premda treba skrenuti s glavnog puta Sombor–Apatin da bi se došlo do Kupusine i zadržalo u njoj ili kroz nju samo prošlo, migracije je nipošto nisu zaobišle, te im je odliv mladeži najveći problem i žal.

– Odavde ljudi idu da čuvaju babe u Nemačkoj, pa se vraćaju, nisu konstantno vani – kaže Rekeće, što nas pomalo zbunjuje: zar nemaju i oni babe koje treba čuvati? – Interesantno je što naše babe od 70 godina idu da čuvaju one od 90 u Nemačkoj! Nama je na ovu stranu na 30 kilometara Hrvatska, a onamo na 30 kilometara je Mađarska, tako da smo na dobroj poziciji, samo što nam fali infrastruktura. Žele ljudi da dolaze ovamo i da ulažu, ali biće kasno dok se to ostvari jer sva omladina koja želi da osnuje porodicu, da ostvari nešto u svom životu, nažalost, ode napolje. Imamo mađarske papire, imamo mogućnost da odemo gde god želimo, a najgore je što je mladež do osmog razreda tu, a posle odlazi, idu u srednju u Suboticu ili Mađarsku, a retko se vraćaju. Pri tom, svi roditelji gledaju da deca ne moraju da rade u poljoprivredi, već da završe školu i rade u nekoj firmi, dobiju evropsku diplomu s kojom mogu otići gde žele, otvoren im je put. A što je najgore u svemu tome, mi, kao roditelji, idemo u posetu deci, ne dolaze ona kući. Kad imaju đengi, idu na more, nije im bitno da dođu kući i vide oca i majku.

I dok se majke i očevi bore da zarade i prežive, bave se poljoprivredom od koje vajde nema jer nemaju dovoljno zemljišta, a i lanci supermarketa im ugrožavaju proizvodnju i gase pijace, pri tom im stočni fond rapidno opada, meštani Kupusine su jedni od prvih koji su svojevremeno napravili industrijski park s namerom da privuku investitore kojima bi zadržali mlađe naraštaje. Ali, avaj!

– Bio sam na Biznis-forumu, gde mi je jasno objašnjeno da investitori mogu ulagati 20 kilometara desno i 20 kilometara levo od auto-puta, a ovo ostalo ih ne interesuje – ogorčen je predsednik Saveta. – I, ako i dalje budeš slušao svoje srce, propašćeš! Ja imam firmu 20 godina i lepo mi je rečeno da, dok ne bude ovde bar magistralnog puta, niko neće na ovaj kraj da uloži ni dinara. Shvatam to, jer dok dođeš iz Vrbasa do Kupusine, treba ti dva sata ako se pridržavaš svih saobraćajnih zakona, a na auto-putu si za dva sata dole u Nišu. Tako da, yaba imamo nov industrijski park, izbetoniran, sa strujom, napravili smo i kolsku vagu, isparcelisali za buduće ulagače, ali jednostavno niko ne želi da uloži novce kod nas. Ostali smo čak i bez benzinske pumpe…

Kupusina je idealno mesto i za mlađe i za starije. Osim zanosne prirode koju nesebično stvara i čuva Specijalni rezervat prirode „Gornje Podunavlje”, meštani imaju sve što im je neophodno.

– Sve što ovo selo čini me je i zadržalo u njemu – iskrena je Katalin Kiš, koja radi u školi. – To je jedinstveno mesto. Svi se znamo, pomažemo jedni drugima, volimo i da idemo kod drugih, ali i kada nam neko dođe.

Osmogodišnja Antonija Vargo takođe voli svoje selo i slobodno vreme provodi na igralištima, ali kad odraste, volela bi da živi u Somboru i uči decu da jašu konje.

Nekad su u selu imali radnika koji je obavljao komunalne poslove, održavao selo i čistio sneg. Pokupovali su svu moguću i neophodnu mašineriju, a onda su došli zakoni koji zabranjuju mesnoj zajednici da radi bilo šta od navedenog, pa traktor, bager, tanjirača, prikolice, ralica i druga mehanizacija čekaju na bolja vremena kada će opet popiti koji litar benzina i zabrujati selom.

– Opremili smo mesnu zajednicu da, šta god da se desi, možemo odreagovati – priča nam Rekeće. – Kad bi padao sneg, u 6 ujutru su nam svi putevi bili čisti, i sporedni i glavni, nebitno koliki je sneg napadao. Kad su nam oduzeli pravo na korišćenje mašina, prvo jutro kad sam ustao i video da je sneg do kolena i da niko nije čistio ulice, zvao sam Opštinu, da bi mi rekli da javnom komunalnom preduzeću sporedne ulice uopšte nisu bile u planu za čišćenje.

Nešto nas sve to navodi na razmišljanje da su Kupusinci glavni krivci što svake godine imamo sve manje snega. Jer, crkva im je i dalje vrlo posećena, a selo ima više od 20 sakralnih spomenika, te ako su udružili molitvene snage da ne ostanu zatrpani u snegu, onda je sve jasno!

– Jednom su nam došli načelnici iz opštine s gotovim ugovorima i tražili od mene da im sve te mašine prepišemo na javno komunalno preduzeće. Samo što nisam zaplakao, ali nisam potpisao! Rekao sam im: ako žele na silu, mogu da uzmu, ali ja to neću da potpišem i izazovem buru u selu. Sad ne smemo da ih koristimo, ali nema veze, valjda će doći bolja vremena kad ćemo opet moći – hrabar je i optimističan čuvar i domaćin Kupusine, dodajući da su u selu svi složni, pa i kad nešto zaškripi, dogovore se, organizuju i sami finansiraju šta ustreba. A ako štogod i zafali, uvek mogu računati na pomoć Republike Mađarske, koja je, kako kažu, rada da im pomaže i sufinansira projekte.

I, gde će suseljani da podele svoju muku, nego u kafani! Nekad su se dičili s devet lokala, a sada su „spali” na samo četiri. S druge strane, okupljaju se i u Lovačkom i Ribolovačkom društvu, u Dobrovoljnom vatrogasnom društvu, na folkloru, fudbalu, kuglanju, na čardama usred šume. Pa kad se sve to uzme u obzir, stava su da imaju najlepše mesto! Pri tom, osim kaldrme koja vas dočeka od ulaska u selo uz naziv mesta na feničanskom pismu, Kupusina je i pod video-nadzorom, tako da nema krađe ni bicikala, ali ni šunke. Jedino što vide na ekranu jesu psi lutalice i putnici namernici koji, kao mi, omaše skretanje, ali stignu do odredišta.

Lea Radlovački