Кад у Купусини зашкрипи, мештани се удруже и сами све одраде

Иста ствар је и са селом Купусина (с акцентом на првом „у”), у општини Апатин, а које, да не верујете, нема никакве везе с купусом!

Ипак, црно на бело имају историјске податке о томе када је село почело да се спомиње, као и да га је Марија Терезија 1751. године населила са 150 католичких породица из Мађарске и Словачке. У међувремену, Словаци су се помађарили, али су задржали део своје традиције и културе, па су тако народне песме и мелодије сличне словачким, али је текст на мађарском. Иначе, сад Купусину насељава око 90 одсто Мађара, понешто Срба и Румуна и незванично их укупно има око 1.300, а по последњем попису их је било 1.911. Сваке године, кажу, умре око 40 људи, а роди се до десеторо деце. О празним кућама не говоре превише јер то и није популарна тема, али ако сте вољни да купите неку, можете је наћи по 5.000 до 20.000 евра. Јефтиније не дају.

– Још се држимо, имамо деце таман за један разред од десетак ђака – појашњава председник Савета МЗ Купусина Роберт Рекеће. – Имамо и свих осам разреда у школи, тако да, у односу на околна села, ми смо супер.

Премда треба скренути с главног пута Сомбор–Апатин да би се дошло до Купусине и задржало у њој или кроз њу само прошло, миграције је нипошто нису заобишле, те им је одлив младежи највећи проблем и жал.

– Одавде људи иду да чувају бабе у Немачкој, па се враћају, нису константно вани – каже Рекеће, што нас помало збуњује: зар немају и они бабе које треба чувати? – Интересантно је што наше бабе од 70 година иду да чувају оне од 90 у Немачкој! Нама је на ову страну на 30 километара Хрватска, а онамо на 30 километара је Мађарска, тако да смо на доброј позицији, само што нам фали инфраструктура. Желе људи да долазе овамо и да улажу, али биће касно док се то оствари јер сва омладина која жели да оснује породицу, да оствари нешто у свом животу, нажалост, оде напоље. Имамо мађарске папире, имамо могућност да одемо где год желимо, а најгоре је што је младеж до осмог разреда ту, а после одлази, иду у средњу у Суботицу или Мађарску, а ретко се враћају. При том, сви родитељи гледају да деца не морају да раде у пољопривреди, већ да заврше школу и раде у некој фирми, добију европску диплому с којом могу отићи где желе, отворен им је пут. А што је најгоре у свему томе, ми, као родитељи, идемо у посету деци, не долазе она кући. Кад имају ђенги, иду на море, није им битно да дођу кући и виде оца и мајку.

И док се мајке и очеви боре да зараде и преживе, баве се пољопривредом од које вајде нема јер немају довољно земљишта, а и ланци супермаркета им угрожавају производњу и гасе пијаце, при том им сточни фонд рапидно опада, мештани Купусине су једни од првих који су својевремено направили индустријски парк с намером да привуку инвеститоре којима би задржали млађе нараштаје. Али, авај!

– Био сам на Бизнис-форуму, где ми је јасно објашњено да инвеститори могу улагати 20 километара десно и 20 километара лево од ауто-пута, а ово остало их не интересује – огорчен је председник Савета. – И, ако и даље будеш слушао своје срце, пропашћеш! Ја имам фирму 20 година и лепо ми је речено да, док не буде овде бар магистралног пута, нико неће на овај крај да уложи ни динара. Схватам то, јер док дођеш из Врбаса до Купусине, треба ти два сата ако се придржаваш свих саобраћајних закона, а на ауто-путу си за два сата доле у Нишу. Тако да, yaba имамо нов индустријски парк, избетониран, са струјом, направили смо и колску вагу, испарцелисали за будуће улагаче, али једноставно нико не жели да уложи новце код нас. Остали смо чак и без бензинске пумпе…

Купусина је идеално место и за млађе и за старије. Осим заносне природе коју несебично ствара и чува Специјални резерват природе „Горње Подунавље”, мештани имају све што им је неопходно.

– Све што ово село чини ме је и задржало у њему – искрена је Каталин Киш, која ради у школи. – То је јединствено место. Сви се знамо, помажемо једни другима, волимо и да идемо код других, али и када нам неко дође.

Осмогодишња Антонија Варго такође воли своје село и слободно време проводи на игралиштима, али кад одрасте, волела би да живи у Сомбору и учи децу да јашу коње.

Некад су у селу имали радника који је обављао комуналне послове, одржавао село и чистио снег. Покуповали су сву могућу и неопходну машинерију, а онда су дошли закони који забрањују месној заједници да ради било шта од наведеног, па трактор, багер, тањирача, приколице, ралица и друга механизација чекају на боља времена када ће опет попити који литар бензина и забрујати селом.

– Опремили смо месну заједницу да, шта год да се деси, можемо одреаговати – прича нам Рекеће. – Кад би падао снег, у 6 ујутру су нам сви путеви били чисти, и споредни и главни, небитно колики је снег нападао. Кад су нам одузели право на коришћење машина, прво јутро кад сам устао и видео да је снег до колена и да нико није чистио улице, звао сам Општину, да би ми рекли да јавном комуналном предузећу споредне улице уопште нису биле у плану за чишћење.

Нешто нас све то наводи на размишљање да су Купусинци главни кривци што сваке године имамо све мање снега. Јер, црква им је и даље врло посећена, а село има више од 20 сакралних споменика, те ако су удружили молитвене снаге да не остану затрпани у снегу, онда је све јасно!

– Једном су нам дошли начелници из општине с готовим уговорима и тражили од мене да им све те машине препишемо на јавно комунално предузеће. Само што нисам заплакао, али нисам потписао! Рекао сам им: ако желе на силу, могу да узму, али ја то нећу да потпишем и изазовем буру у селу. Сад не смемо да их користимо, али нема везе, ваљда ће доћи боља времена кад ћемо опет моћи – храбар је и оптимистичан чувар и домаћин Купусине, додајући да су у селу сви сложни, па и кад нешто зашкрипи, договоре се, организују и сами финансирају шта устреба. А ако штогод и зафали, увек могу рачунати на помоћ Републике Мађарске, која је, како кажу, рада да им помаже и суфинансира пројекте.

И, где ће сусељани да поделе своју муку, него у кафани! Некад су се дичили с девет локала, а сада су „спали” на само четири. С друге стране, окупљају се и у Ловачком и Риболовачком друштву, у Добровољном ватрогасном друштву, на фолклору, фудбалу, куглању, на чардама усред шуме. Па кад се све то узме у обзир, става су да имају најлепше место! При том, осим калдрме која вас дочека од уласка у село уз назив места на феничанском писму, Купусина је и под видео-надзором, тако да нема крађе ни бицикала, али ни шунке. Једино што виде на екрану јесу пси луталице и путници намерници који, као ми, омаше скретање, али стигну до одредишта.

Леа Радловачки