Kako je Biljana Radonić postala Devi Mohan?

Zato su dragoceni ljudi koji podstiču saradnju među narodima i pokušavaju da doprinesu miru. Upravo o tome pričamo sa Devi Mohan, joga učiteljicom i magistrom Mirovnih studija (Univerzitet Notr Dam iz Indijane, SAD), suprugom duhovnog učitelja Mohanđija i majkom devojčice Mile. Upitali smo je kako je došlo do toga da odabere baš ovakve studije:  

– Te studije su izabrale više mene nego ja njih. Naime, moja porodica je pobegla iz Podravske Slatine u Slavoniji zbog rata devedesetih godina. Sestra i ja smo sa mamom izbegle i svakim danom mi je bilo sve teže i teže, dok se nisam jednoga dana naljutila na Boga što i to malo što sam tražila mi nije moglo biti dato - mi naime, nismo znale da li je tata živ, da li će baka i deda ostati živi i da li ćemo ikada dobiti svoju kuću nazad...

Dodirnula sam dno dna i tek kada sam ga dotakla osetila sam neku veliku odlučnost da ja nisam žrtva i da to neću više da budem. Udizanje iz tog beznađa, očaja i blata je bilo neprocenjivo iskustvo, jer sam shvatila da mogu da učim, da se obrazujem i da to niko ne može da mi oduzme. Zavetovala sam se sebi da ću imati kvalitetno i visoko obrazovanje. Krenula sam da učim, mada smo živeli u teškim uslovima – u sobi bez prozora, samo je najlon bio umesto stakla. Zavlačila sam se ispod jorgana i s baterijskom lampom učila satima. Mada su programi u školi bili različiti i mada sam se ćirilicom jedva služila, ja sam s tom novom energijom ubrzo sve postigla i prestigla.

Kako je vaše školovanje dalje teklo?

– Po završetku škole radila sam za Ujedinjene nacije, štedeći za studije. Posle dve godine rada uštedela sam dovoljno za studije turizma u Beogradu, ali sam se ubrzo razočarala i napustila. Posle bombardovanja Srbije uspela sam da se zaposlim ponovo u kancelariji Ujedinjenih nacija u Makedoniji. Međutim, ubrzo se tamo kancelarija zatvarala i preseljenje je bilo za Prištinu. Dvoumila sam se, ali sam ipak krenula tamo. Sećam se, ulazila sam na Kosovo, a kolone Srba su odlazile odatle... Glava mi je tamo često bila u torbi. Kao da sam bila u zoni sumraka. Jedan od mojih poznanika znajući zašto sam tamo me je upitao zašto ne pokušam da konkurišem za neku stipendiju? Ja tu misao nisam ni imala! Kao da su mi se vrata otvorila i ja sam počela da tražim po internetu...

I da li ste pronašli stipendiju za željene studije?

– Pronašla sam stipendiju za „Džon Kebot”, fakultet međunarodnih odnosa i diplomatije u Rimu. Bila je jedna stipendija za ceo Balkan, šansa je bila mala, ali ja nisam želela da je propustim. Napisala sam svoju životnu priču i poslala. Dobitak te stipendije i odlazak u Rim mi je bio kao neki san – imala sam utisak kao da sam iz prištinske prašine stigla u raj. Posle sve one težine konačno sam tamo osetila lakoću. Svi mi, studenti s Balkana smo nekako odskakali. Moram se pohvaliti da sam i ja bila među najboljima.

Kako ste otišli u Ameriku?

– Na samom kraju studija sam otkrila da postoji magistratura iz mirovnih studija. Uspela sam da dobijem stipendiju i završila te studije. Pred kraj studija u Americi sam otkrila knjigu koja mi je promenila život: „Autobiografija jednog jogija“ koju je napisao Paramahansa Jogananda. Ona me je toliko dotakla, toliko mi je dala odgovora... Završila sam studije shvativši da politika nije moj put i krenula da vežbam jogu i meditiram. Mada sam imala poslovne ponude za Čikago, posao za koji sam se odlučila bio je u Dubaiju. To nije bio posao vezan za moje studije i diplomatiju, nego za administraciju.

Zar to nije bio čudan izbor?

– Ispostavilo se da sam došla na pravo mesto, jer sam tamo srela duhovnog učitelja Mohanđija, a potom sam postala njegov životni saputnik. Baš on me je usmerio da se ponovo vratim na polje diplomatije posle toliko godina. Naravno, ne političke, nego duhovne, gde ljudi različitih religijskih opredeljenja razgovaraju, razmenjuju iskustva kako bi doprineli miru. Isprva sam mislila da je to samo poziranje, ali sam se razuverila. Prvo sam pre dve godine bila u italijanskom gradu Aziziju, a potom sam govorila u parlamentu svetskih religija u Kanadi.

Živeti svoju istinu

Stari latini su govorili nomen est omen (ime je znak), ne bez razloga, jer naše ime ima određenu vibraciju. Upitali smo kako je Biljana Radonić postala Devi Mohan.

– Udavši se za Mohanđija ja sam promenila prezime i uzela za prezime Mohan, da bi posle nekog vremena poželela da moje ime bude ono čemu najviše težim tako sam umesto Biljana postala Devi (boginja, uzvišena). Bilo je raznih komentara na to, ali to i jeste test na duhovnom putu kada mi imamo dublje iskustvo koje se ne poklapa s okvirom koje drugi imaju u svojim umovima. Nema utabanih staza na mom putu… Moje ime mi je podsetnik da treba živeti svoju istinu, a kada mi sebe prihvatimo takve kakvi jesmo, onda nas i drugi prihvataju.

Vi ste tamo držali govor, kako ste se spremali, šta ste rekli?

– Zaista je bilo posebno, nikad nijedna žena s Balkana nije govorila na ovakvom događaju. Razmišljala sam šta bih trebalo da kažem, a onda shvatila da samo treba da otvorim svoje srce. Mnogi su mi posle prilazili da mi kažu koliko ih je moj govor dodirnuo. Skoro sam učestvovala na sličnom događaju u Kašiju u Indiji pod nazivom Unity Earth (Zemlja u jedinstvu). Sledeći je u gradu posebnih energija – Jerusalimu. Nije ni čudo da svi ovaj prostor žele da dograbe, jer je to mesto moći. Postići mir na takvom mestu je najveći izazov. Ne možemo mi biti srećni, ako iza zida u drugoj prostoriji neko pati… Mi moramo da nađemo način da svima bude dobro i da svi živimo u harmoniji. Kada bismo prestali da grabimo, tada bismo ušli u tu energiju harmonije, deljenja, ljubavi, radosti...

Koliko je Gandijev pristup budi „promena koju želiš da vidiš u svetu” delotvoran?

– Ključno je raditi na sebi, neće nam polje svesti otvoriti priliku da doprinesemo ako mi ostanemo samo na području uma, tek kada uključimo srce i svest. Tek kada mir osetimo u nama tada možemo da damo doprinos drugima. Da bismo mogli da damo svoj doprinos polju svesti mi moramo da vibriramo dovoljno jako i da imamo čistu nameru. Rad na sebi nije stvar prošlosti, nego je kontinuirani proces: što idemo dalje samo nam se otvaraju novi horizonti, stižu nam nove lekcije, možda još teže, novi izazovi, nove prilike za rast... Znate, mir nije samo stvar intelekta, nego je to prvenstveno duhovna stvar, a duhovnost koja je u srcu svih religija.

Koliko vam je bliska misao da mir treba prepustiti ženama, jer nijednoj majci nije cilj da joj sin pogine?

– Tokom studija smo imali puno takvih diskusija gde smo prepoznali da su najveći mirotvorci ustvari žene, majke, jer je u interesu svake majke da bude mir. Ženska energija je kao voda koja nađe put, ona je ta koja vida rane. Imam utisak da se na celoj planeti ženska energija vraća na svoj presto i da će je to uvesti u doba kada će konačno biti mir. Ne bi trebalo da čekamo da nam političari donesu mir, nego da krenemo od same baze društva, od nas samih… Mnogo malih koraka će doneti rezultat!

Marina Jablanov Stojanović

Foto: M. Milović, privatna arhiva

I vaša sestra je udata za Indijca, koliko ste vi jedna na drugu uticale?

– Nismo, mada smo povezane kao bliznakinje. Kada sam radila u Dubaiju, ja sam vrlo brzo napredovala na više pozicije i u nekom trenutku sam mogla da odlučim koga ću zaposliti. Želela sam da to bude moja sestra Danijela, pa sam pitala svoje nadređene da li je problem da nju zaposlim, jer ima one kvalitete koji su potrebni, oni su mi odgovorili „da je najvažnije kako radi“. Tako mi se Danijela pridružila u Dubaiju. Nju je njen put posle odveo dalje u Nepal gde je srela Ranvira. Kada hoću da se našalim na tu temu, kažem da smo obe udate za šefove - ja za svog gurua, a ona za svog nadređenog. Takva nam je sudbina.