Danas je školska slava Sveti Sava

Grandioznu ostavštinu prvog srpskog prosvetitelja možda najsažetije vrednuju reči Miloša Crnjanskog da „istorija srpske srednjovekovne prosvećenosti počinje isključivo Svetim Savom, kao da je pre njega i nije bilo“, te da se „za vreme Nemanjića srednjovekovna Srbija i po prosvećenosti svojoj, može porediti s drugim , srećnijim državama evropskim. A prvi prosvetitelj među njima je Sveti Sava.“

Više od 30 narodnih pesama, preko sto priča, mnoge legende govore o tome koliko je ovaj duhovnik, graditelj i obnovitelj manastira, prvi poglavar Srpske pravoslavne crkve i njen organizator, ali i mudar i vešt državnik, prvi zakonodavac, cenjen i poštovan u narodu. Mnoga mesta, škole, bolnice, ustanove nose njegovo ime, posvećeno mu je oko 200 umetničkih pesama, mnoge priče i romani, a naučnici i dan-danas istražuju njegov život i rad.

Svetosavske nagrade ovogodišnjim dobitnicima svečano će u Vladi srbije uručiti danas ministar prosvete Mladen Šarčević. Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, povodom školske slave Svetog Save,na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu večeras organizuje centralnu Svetosavsku akademiju.

U sećanjima na detinjstvo Mihajlo Pupin ovekovečio je jedno od najlepših i najdirljivijih svedočanstava tih dubokih tragova koje su život i delo Svetog Save ostavili u narodu. U knjizi ovenčanoj Pulicerovom nagradom „Sa pašnjaka do naučenjaka“ on piše: „Od vremena Svetoga Save prošlo je sedam stotina godina. Ali nijedne godine nije bilo a da se, u svakom mestu i u svakom domu, gde Srbi žive, ne bi održavale svetkovine na kojima se slavi ime njegovo. To je za mene bilo čitavo otkriće. Kao i svako drugo đače, i ja sam svake godine, u januaru, prisustvovao proslavama Svetog Save... Po priči, koju sam tek čuo od svoje majke, i po načinu na koji mi je ona to sve ispričala, moja prva jasna slika o Svetom Savi bila je u ovome: to je bio svetac koji je naročito isticao vrednost knjige i veštine pisanja... Tada sam se i zarekao da ću se tome posvetiti, makar i po cenu da napustim svoje drugove i vršnjake. A uskoro sam pružio dokaza majci da sam i u čitanju i u pisanju dorastao svakom svom vršnjaku. I učitelj je primetio tu promenu. Iznenadilo ga je to, pa je počeo da veruje kako se „desilo neko čudo.“ Moja majka je u čuda verovala, pa je učitelju odgovorila kako to nada mnom bdi duh Svetoga Save. Jednog dana, u mome prisustvu, pričala je ona učitelju da je, u snu, videla: kako je Sveti Sava položio svoje ruke na moju glavu i, obrnuvši se njoj, rekao joj: „Kćeri Pijada, uskoro će škola u Idvoru biti tesna za tvoga sina. Kada to bude, pusti ga da pođe u svet gde može naći više duhovne hrane za dušu svoju, tako željnu znanja i nauke …“ Iduće godine učitelj odredi da ja deklamujem o Svetom Savi... Toga puta, na Svetog Savu, držao sam prvu svoju besedu. Uspeh je bio silan... Učitelj je samo klimao glavom, a popa ostao kao u čudu. Obojica se složiše da je škola u Idvoru već mala za mene…“

Prvi pisani trag o školskoj proslavi Svetog Save datira iz 1734. godine i nalazi se u Austrijskoj narodnoj biblioteci u Beču, u uybeniku za treći i četvrti razred Srpsko latinske škole u Sremskim Karlovcima. Ipak, bio je to tek usamljen primer đačke počasti prosvetitelju. Zemunski protojerej Jefta Ivanović dalekovido je 1812. uveo pravila o školskoj proslavi na dan Svetog Save, a knez Miloš je jedanaest godina kasnije doneo naredbu da se dan Svetog Save slavi kao školska slava, dok je knez Mihajlo Obrenović to ozakonio Ukazom Praviteljstvujušćeg sovjeta Knjaževstva Srbskog 1840. godine.

Posle Drugog svetskog rata vlast je Svetog Savu proterala iz škola, ali evo, teče treća decenija u kojoj je dan kada je vest o smrti prvog srpskog arhiepiskopa iz Bugarske stigla u Srbiju - ponovo školska slava.

Ovo sećanje velikana svetske nauke na svoju prvu Svetosavsku besedu i njene posledice kao da je otelotvorenje reči vladike Nikolaja da je Sveti Sava „najvrednija pčela koja je iza sebe ostavila punu košnicu slatkog meda, kojim su se hranila srpska deca do današnjeg dana“. 

D. Devečerski