Kad rade, Skandinavci se ni Boga ne boje

– Dansku je protestantska etika učinila zemljom srećnih, zdravih i odgovornih ljudi, koji uživaju u životu – priča Aleksandra Pribaković, udata Jensen, inače potekla iz poznate kraljevačke porodice. – Čak za to imaju i posebnu reč. Za razliku od nas, odgojeni su da mnogo rade. U našem kalendaru crveno slovo je često i uče nas da će Bog kazniti one što na svetac rade. U Danskoj Bog ne kažnjava ako radiš.

Fakultet političkih nauka je završila u Beogradu, radila u „Ibarskim novinama”, za švajcarske humanitarce i danski Crveni krst, pa u beogradskom „Privrednom pregledu”, jednom od najstarijih ekonomskih listova na Balkanu.

– Živela sam krasno, imala dobar posao, svoj stan i u slobodno  vreme baktala se kompjuterom. Na „Fejsbuku” sam srela Danca Tapija i zajedno s njim ratovala protiv mafije u igrici. Inače, on je na fb ušao da se dopisuje sa sinom Denisom koji je, u okviru NATO trupa, bio u Avganistanu. Na nagovor prijatelja, otkrio je svet igara, a zavirio i u moj život. Nisam neka domaćica, ali sam skuvala baš dobar podvarak i na svom profilu pohvalim se da je ukus kao kod moje mame. Tapio se javio, raspitivao o kuvanju i poče dopisivanje. Dva dana kasnije razgovarali smo preko Skajpa i videli se. Posle dve nedelje došao je u Beograd, vratio se u Dansku, pa više puta dolazio – priča Aleksandra. – Imala sam 43 godine, prihvatila samoću i odustala od udaje u Srbiji. Moja sestra ima dvoje dece i svu sam ljubav darovala Anji i Andreju. Kad se pojavio Tapio, shvatila sam da je to čovek koji se razlikuje od slike koju imam o muškarcima Srbije. Moja generacija iz 1967. imala je dominantnu mušku figuru u kući. Nisam želela da čistim, perem, ugađam mužu i deci.

Tapio je mislio da je to Aleksandri važno, pa je primio pravoslavnu veru jer Srbiju bije glas da je jedna od najreligioznijih zemalja sveta.

– Već 8. novembra 2011. venčali smo se u Sabornoj crkvi u Beogradu – seća se Aleksandra. – Našli smo sveštenika koji je službovao u Kanadi i govorio engleski. U Skadarliji, uz muziku, Tapio je na srpskom zapevao refren pesme „Nije život jedna žena”, pa i danas, kad ga zamolim, to peva. Život na severu Evrope počela sam u školi jezika i profesorki rekla da su Danci veoma razmaženi. Složila se, ali je rekla da je država uređena, pravila se bez izuzetka poštuju, građanima je sve obezbeđeno i ne shvataju kako je izvan granica.

Posle šest meseci položila je ispit iz poznavanja jezika, danske kulture i običaja, gramatika je laka, izgovor vrlo težak, ali su Aleksandri priznali diplomu beogradskog fakulteta, iako se naše diplome ne cene.

– Osnovne studije nisu dovoljne i Danci se celog života usavršavaju. Što je čovek obrazovaniji, bolje mu je. Ja sam završila master s temom „Razvoj i međunarodni politički odnosi”, kao najstarija i najrevnosnija. Stignem prva u učionicu gde je neki čovek u crnim pantalonama i beloj košulji sa šrafcigerom nešto zavrtao. Majstor, pomislim. Kad su studenti zauzeli svoja mesta taj čovek je seo za katedru i započeo predavanje. Bila sam zaprepašćena što profesor majstoriše u svojoj učionici! Danska je zemlja za rad i uživanje, a Danci, po svoj oceni, najsrećniji ljudi na svetu. Svi voze bicikle, pa tako na posao dolaze I ministri i poslanici. Možete li u Srbiji zamisliti da predsednik vlade ispred svoje kuće lopatom čisti sneg? – navodi Aleksandra.

Po njenim rečima, to je zemlja u kojoj se sve uradi kako treba i na vreme. S najmanjom platom, od 1.500 do 2.000 evra, ne oskudeva se ni u čem i može se živeti bez stresa. (Kao u Jugi u Titovo doba.)

– Sve je besplatno i svi imaju ista prava. Poslodavac čuva vaš novac. Odmor traje pet nedelja i regres dobijete ođednom. Sindikati su izuzetno jaki i radnik ne ide na razgovor s poslodavcem bez sindikalnog vođe, kô u Americi bez advokata. U dijalog poslodavaca i sindikata država se ne meša. Svake godine plate rastu. Sve službe su na usluzi građanima. Ne morate da znate nekog da vas preporuči u policiji, Katastru, bolnici ili školi. Čoveku u problemu komuna je uvek dostupna. U Danskoj je svaki posao važan, radi se 37 sati nedeljno, ali baš ozbiljno. Ako niste na socijalnim jaslama, već radite, poštovani ste – priča naša sagovornica. – Moja mama je u leto 2012. došla k nama. Sedeli smo na terasi oko 18 časova, u vreme kad Danci zajedno obeduju glavni obroka. Mama me je stalno podsticala da spremam jelo, ali kad joj rekoh da to radi Tapio, ona se začudila. „Iju, kako te nije stid?” Srećna sam što se muž i ja razumemo i bez reči.

On u „Simensu” rukovodi odeljenjem s oko 70 zaposlenih, koji prave delove za vetroparkove.

– Dobro živimo zahvaljujući njegovoj zaradi. Brak nam je idealan. Ja spavam noću, kad on radi. Ne žalim što sam ostavila posao pomoćnika glavnog urednika „Privrednog pregleda”, koji je pre nekoliko godina, pred vek postojanja, ugašen. Ne bih pristala da spadnem na tabloide. Radije bih radila u prodavnici, pa sam zamenik šefa velike robne kuće. Kao i svi zaposleni, kad treba, i ja se bakćem s cenama ili sedim za kasom. U početku mi je bilo malo neobično što nemam društveni status kao u Beogradu. Sad mi to nije važno – priča Aleksandra. – U zemlji poverenja građani veruju jedni drugima. Kraj drumova, kao i kod nas, mogu se naći povrće i voće – jagode su najbolje na svetu – koje prodavci ostave, i cene uz njih. Uzmete kesu, ostavite krune i odete. Prodavac, koji je u kući ili polju, uveče dođe i pokupi preostalu robu i novac. To je sasvim normalno. Kao i živeti 100 godina. Mada sve stariji, ljudi su zdravi. Kad se zaželim, odem u Srbiju i jako se razočaram. Jednom su me zamalo pregazili na pešačkom prelazu. Tapiju su oteli torbu, dokumenta i novac i nije mogao da veruje da policija ne mari.

Gospođa Jensen povremeno za Radio Beograd pro bono komentariše zbivanja u Danskoj. Kad je tamo pitaju odakle je, kaže „Iz Jugoslavije”. Mada u Danskoj živi 10.000 stanovnika iz Srbije, Danci Srbiju ne znaju.

– Globalizacija je stigla i ovde, pa su velike razlike između bogatih i siromašnih. Luksuzne kuće i kola imaju inženjeri, lekari, arhitekte, novinari. Urednici medija su veoma dobro plaćeni. Ne ljudi iz rijalitija i starlete, kao ovde. Danska je po veličini kao Vojvodina, nije dramatično hladnije no u Srbiji, ali duva jako, kao u Banatu. 

Jelena Stamenković