Biblijski motivi u posleratnom filmu: Boga je najbolje ne pominjati

Osim uzgred, i ako se već mora, često u negativnom kontekstu. U novom sistemu nakon Drugog svetskog rata, recimo, za sveštenike, zastupnike poraženog idejnog i klasnog neprijatelja, kao glavne likove u filmovima, nije bilo mesta.

Dugo posle rata jugoslovenski establišment je smatrao da kinematografija prvenstveno treba da proklamuje novu svest i vrednosti u socrealističkom maniru. No, filmu će najbolje ići stvaranje nove religije, oličene u ratnim spektaklima u slavu NOB-a i vrhovnog vođe. Ali, to je proizvelo i reakciju, pa je „crni talas” bez uvijanja pokazao neizlakiranu i neherojsku stvarnost svog vremena, upirući prst u tabu-teme društva u nastajanju. Ipak, autori kritičkog filma, zaokupljeni izneverenim idealima, za religiju nisu imali previše vremena ni sluha, ali neki su doživeli sudbine biblijskih likova.

Ipak, po mnogo čemu okrepljujuća je univerzalna adaptacija romana Stevana Sremca „Pop Ćira i pop Spira” (1957) u režiji Sofije Soje Jovanović. To je naš prvi film u boji, koji je važnu esnafsku i društvenu podršku dobio osvojivši sedam nagrada na Festivalu u Puli i za samo šest dana u Beogradu videlo ga je 60.000 bioskopskih posetilaca. „Ono je retko delo netaknuto vetrovima koje bi ostvarenje opteretili aktuelnim i kurentnim, ali štetnim ili nepotrebnim nanosima”, piše dramaturg dr Boško Milin u eseju tematskog broja časopisa „Filmograf” iz 2001. posvećenom tom filmu. „Nedugo posle krvavog rata i brutalnog obračuna pobedničke revolucije s ’ostacima starog sveta’, u skladu s doktrinama vladajuće ideologije, da bi se filmom kao državnom umetnošću od izuzetnog značaja omogućilo umetnicima da ispune svoj ’dug prema društvu’, snimljeno je delo koje potpuno ignoriše tekuće pitanja obnove, izgradnje ili stvaranja novog društva i čoveka. Umesto toga, film samom temom veliča radost života, s jedne strane, i versku toleranciju, s druge, ali ne međukonfesionalnu trpeljivost već obzirnost spram religioznih osećanja nezanemarljivog dela populacije suočenog sa krutim ateizmom FNRJ.”

Trebalo je ipak dosta vremena da film ovih prostora, tad još najpopularnija umetnost, u velikom zakašnjenju u odnosu na književna dela, uđe slobodnije i dublje u religijske narative. Jedan od uspelijih primera je film „Vreme čuda” (1989) Gorana Paskaljevića, za koji su scenario zajedno napisali reditelj i Borislav Pekić, po motivima svog romana iz 1965.

Priča je smeštena u vreme nakon rata kad revolucionarna vlast provaljuje u seosku crkvu, isteruje popa i kreči freske koje se nekim čudom vraćaju, iako više puta premazane. U paralelnoj priči, u selu nepoznati mladić svojim dodirom, preminulog učitelja na odru diže iz mrtvih. Narod počinje verovati da je stigao Hrist i čini čuda, a komunisti podizanja iz mrtvih proglašavaju kontrarevolucionarnim činom. Film je 1990. godine u Kanu dobio nagradu za režiju.

„Sivi kamion crvene boje” (2004) Srđana Koljevića je priča o poslednjem danu mira 1991. bivše Jugoslavije, kad se romansa pretvara u bekstvo iz zemlje koja kreće u građanski rat. U jednoj epizodi sveštenik, koga igra Bogdan Diklić, objašnjava zašto je sve u Srbiji naopako: „Problem je u julijanskom kalendaru, Bog ne čuje Srbe jer, kad se, recimo, mole Svetom Iliji, on više nije tu, bio je tu pre dve nedelje”. U sledećem trenutku se ne libi da iz automata zapuca u vazduh ne bi li primirio zavađene ljude i ukazao na potrebu Božjeg mira, koji je tako nedostajao devedesetih.

„Sedam i po” (2006) Miroslava Momčilovića u humornom ključu kritički sagledava savremenu stvarnost Srbije. Svaka priča je posvećena jednom od sedam smrtnih grehova i na komičan način tretira svakodnevicu Beograđana opsednutih sitnim slabostima i strastima. Gordost, očajanje, lenjost, zavist, gnev, srebroljublje, požuda i neumerenost u jelu i piću su biblijski gresi, i u savremeno doba, s jedne strane, hipertrofirani i opšteprihvaćeni, a s druge, gotovo apsurdni u poređenju s mnogo većim civilizacijskim problemima.

Pojedina ostvarenja sadržinom, simbolikom i rediteljskim postupcima gravitiraju ka mogućem „balkanskom transcendetnom stilu”. U „Zavetu” (2007) Emir Kusturica „na svoj dionizijski, divlji način, suprotstavlja Zapad, koji ispod navodne modernizacije i progresa krije površnost, laž, perverzije, i s druge, religioznost i autentičnost kroz vrlo potentnu, životnu snagu otelotvorenu u dedi i unuku sa sela”, piše u svom tekstu „O popovima i ljudima” Jelena Jorgačević.

Mnogo više od ilustracije prepleta biblijskih priča i ovdašnje svakodnevice je hrabar pokušaj uspostavljanja trenscendentnog (balkanskog) stila je „Srce je mudrih u kući žalosti” Marina Maleševića, zasnovan na starozavetnim pričama o Jakovu i Joni. Glavni junak, Jakov, mladić u kasnim dvadesetim godinama, suočen s egzistencijalnim problemima, skrajnut na društvenu i duhovnu marginu, ima potrebu da na krajnje bizaran način osmisli svoj život – istrajava u fiks-ideji da od čoveka koji je pokušao da mu proda Bibliju i možda je anđeo, dobije blagoslov. Dok radi na svojoj „misiji”, postepeno otkriva i jedan drugi svet u kojem se ostvaruje.

Vladimir  Crnjanski