Библијски мотиви у послератном филму: Бога је најбоље не помињати

Осим узгред, и ако се већ мора, често у негативном контексту. У новом систему након Другог светског рата, рецимо, за свештенике, заступнике пораженог идејног и класног непријатеља, као главне ликове у филмовима, није било места.

Дуго после рата југословенски естаблишмент је сматрао да кинематографија првенствено треба да прокламује нову свест и вредности у соцреалистичком маниру. Но, филму ће најбоље ићи стварање нове религије, оличене у ратним спектаклима у славу НОБ-а и врховног вође. Али, то је произвело и реакцију, па је „црни талас” без увијања показао неизлакирану и нехеројску стварност свог времена, упирући прст у табу-теме друштва у настајању. Ипак, аутори критичког филма, заокупљени изневереним идеалима, за религију нису имали превише времена ни слуха, али неки су доживели судбине библијских ликова.

Ипак, по много чему окрепљујућа је универзална адаптација романа Стевана Сремца „Поп Ћира и поп Спира” (1957) у режији Софије Соје Јовановић. То је наш први филм у боји, који је важну еснафску и друштвену подршку добио освојивши седам награда на Фестивалу у Пули и за само шест дана у Београду видело га је 60.000 биоскопских посетилаца. „Оно је ретко дело нетакнуто ветровима које би остварење оптеретили актуелним и курентним, али штетним или непотребним наносима”, пише драматург др Бошко Милин у есеју тематског броја часописа „Филмограф” из 2001. посвећеном том филму. „Недуго после крвавог рата и бруталног обрачуна победничке револуције с ’остацима старог света’, у складу с доктринама владајуће идеологије, да би се филмом као државном уметношћу од изузетног значаја омогућило уметницима да испуне свој ’дуг према друштву’, снимљено је дело које потпуно игнорише текуће питања обнове, изградње или стварања новог друштва и човека. Уместо тога, филм самом темом велича радост живота, с једне стране, и верску толеранцију, с друге, али не међуконфесионалну трпељивост већ обзирност спрам религиозних осећања незанемарљивог дела популације суоченог са крутим атеизмом ФНРЈ.”

Требало је ипак доста времена да филм ових простора, тад још најпопуларнија уметност, у великом закашњењу у односу на књижевна дела, уђе слободније и дубље у религијске наративе. Један од успелијих примера је филм „Време чуда” (1989) Горана Паскаљевића, за који су сценарио заједно написали редитељ и Борислав Пекић, по мотивима свог романа из 1965.

Прича је смештена у време након рата кад револуционарна власт проваљује у сеоску цркву, истерује попа и кречи фреске које се неким чудом враћају, иако више пута премазане. У паралелној причи, у селу непознати младић својим додиром, преминулог учитеља на одру диже из мртвих. Народ почиње веровати да је стигао Христ и чини чуда, а комунисти подизања из мртвих проглашавају контрареволуционарним чином. Филм је 1990. године у Кану добио награду за режију.

„Сиви камион црвене боје” (2004) Срђана Кољевића је прича о последњем дану мира 1991. бивше Југославије, кад се романса претвара у бекство из земље која креће у грађански рат. У једној епизоди свештеник, кога игра Богдан Диклић, објашњава зашто је све у Србији наопако: „Проблем је у јулијанском календару, Бог не чује Србе јер, кад се, рецимо, моле Светом Илији, он више није ту, био је ту пре две недеље”. У следећем тренутку се не либи да из аутомата запуца у ваздух не би ли примирио завађене људе и указао на потребу Божјег мира, који је тако недостајао деведесетих.

„Седам и по” (2006) Мирослава Момчиловића у хуморном кључу критички сагледава савремену стварност Србије. Свака прича је посвећена једном од седам смртних грехова и на комичан начин третира свакодневицу Београђана опседнутих ситним слабостима и страстима. Гордост, очајање, лењост, завист, гнев, среброљубље, пожуда и неумереност у јелу и пићу су библијски греси, и у савремено доба, с једне стране, хипертрофирани и општеприхваћени, а с друге, готово апсурдни у поређењу с много већим цивилизацијским проблемима.

Поједина остварења садржином, симболиком и редитељским поступцима гравитирају ка могућем „балканском трансцендетном стилу”. У „Завету” (2007) Емир Кустурица „на свој дионизијски, дивљи начин, супротставља Запад, који испод наводне модернизације и прогреса крије површност, лаж, перверзије, и с друге, религиозност и аутентичност кроз врло потентну, животну снагу отелотворену у деди и унуку са села”, пише у свом тексту „О поповима и људима” Јелена Јоргачевић.

Много више од илустрације преплета библијских прича и овдашње свакодневице је храбар покушај успостављања тренсцендентног (балканског) стила је „Срце је мудрих у кући жалости” Марина Малешевића, заснован на старозаветним причама о Јакову и Јони. Главни јунак, Јаков, младић у касним двадесетим годинама, суочен с егзистенцијалним проблемима, скрајнут на друштвену и духовну маргину, има потребу да на крајње бизаран начин осмисли свој живот – истрајава у фикс-идеји да од човека који је покушао да му прода Библију и можда је анђео, добије благослов. Док ради на својој „мисији”, постепено открива и један други свет у којем се остварује.

Владимир  Црњански