ANA STANIĆ 13. JANUARA U NOVOM SADU Pop simfonija za Novu godinu

Poznata kantautorka će te večeri u pratnji simfonijskog orkestra „Grad“, sastavljenim od najboljih beogradskih klasičara pod dirigentskom palicom maestra Nebojše Cvijanovića, pratećim rok bendom „Electric Funx“, članovima hora „Glasne žice“ i gostima iznenađenja izvesti neke od svojih najlepših pesama. Njeni hitovi ovoga puta biće obojeni novim ruhom, a Ana posle uspešnog koncerta u Beogradu, ovim nastupom nastavlja turneju u ostalim gradovima u Srbiji, predstavljajući publici novi koncept izvođenja svojih pesama.

– To su moje pesme u novim aranžmanima. One nisu mnogo promenjene, ali su obogaćene zvukom simfonijskog orkestra, violine i truba. Svakako su trubači novina, jer ih nema u mojim originalnim aranžmanima, a tu je i mini hor. Pevam čak i jednu obradu, evergrin hit koji predivno zvuči sa simfonijskim orkestrom. U Beogradu je bio prvi takav koncert, koji je prošao stvarno super. To će biti jedna ljubavna priča od početka do kraja, počevši od ljubavnih pesama sa tužnom emocijom. Kako koncert odmiče i privodi se kraju, prelazi u neku ljubavnu priču sa euforičnim i poletnim osećanjima – rekla je pevačica Ana Stanić na početku intervjua za „Dnevnikov“ TV magazin.

S obzirom na to da ste dugo na muzičkoj sceni da li je ovakav koncert prilika da nekim starijim pesmama, koje možda mlađe generacije i ne znaju, date novi život i vek?

– Koncertom se obraćam svakome ko možda i nema toliko dodira sa klasičnom muzikom. Naziv koncerta je „Pop simfonija“ jer ipak sve ostaje u okvirima pop-a, a možda na momente i rok-a, ali je ovo prilika da ljudi koji žele da čuju moje pesme shvate koliko one lepše i bogatije zvuče kada se izvode uz sve te instrumente. To mi je bio poriv da pokažem kako pop muzika može da zvuči predivno sa simfonijskim orkestrom i da obradujem i sebe i svoju publiku oplemenjivanjem mojih pesama.

Nikada niste bili klupska pevačica, koja tezgari, pa publika i nema toliko često priliku da vas sluša. Šta mislite da li je pop muzika pretrpela najveću štetu zbog toga što dosta vaših kolega muziku shvata kao biznis, a ne kao umetnost?

– Sigurno jeste, ali opet ljudi rade kako moraju. Uvek sam sebe videla kao nekoga ko peva autorske koncerte ili ima nastupe s autorskom muzikom i uvek sam ubacivala vrlo malo obrada. To npr. više rade neki koji su kao pop, a u stvari su više narodna muzika po mom mišljenju. Ipak, smatram da moja muzika nije za klubove. Možda je više za neka mesta u kojima može da se napravi neki akustični koncert. Ono što sad radim i što sam započela sa ovom mini-turnejom je svakako najkomplikovanije i u muzičkom smislu najkompleksnije što sam radila. To je nešto što može da se izvodi u pozorištima, koncertnim dvoranama, po trgovima, ali svakako ne u klubu (smeh). I meni se desi da pevam po raznim događajima, što deluje malo klupski, ali nemam taj princip redovnog klupskog sviranja. Ne mislim da je dobro to što mene publika u poslednjem periodu nije mogla tako često da sluša osim u nekim zatvorenim prilikama. Zato ove koncerte i organizujem. U početku sam mislila da napravim koncert sa simfonijskim orkestrom samo u Beogradu, a onda sam shvatila da u stvari želim to da izvedem i u Novom Sadu i u Nišu i u ostalim gradovima, što ću i raditi. Želim da to ljudi čuju na što više mesta.

Za razliku od vaših početaka, danas ste među retkima koji čuvaju pravu pop muziku koja je obojena živim instrumentima. Budući da je došlo vreme kada je najpopularnija ona muzika koja se pravi na kompjuteru, da li vam je teško da ne menjate svoj kurs i pravite kvalitetnu muziku?

– Radim kako osećam. Doživljavam muziku na ovaj način, ali daleko od toga da nisam sklona inovacijama. Imam i ja pesme koje zvuče elektronski, ali ih na početku napravim na gitari, tako da one uvek imaju neku mejnstrim bazu. Istovremeno te inovacije od kojih ne bežim su u nekom mom duhu, tako da ih opet prilagodim sebi i svom senzibilitetu. Činjenica je da nikada nisam ni bila od onih ljudi koji biraju neki lakši put ili idu linijom manjeg otpora. Uvek srljam u nešto što je komplikovanije, teže, ali zato što mislim da je to prava stvar.

A kako vam se dopadaju inovacije u današnjoj muzici, kojom obiluje auto-tjun i trep zvuk? Ima li tu kvaliteta?

– Nisam se dovoljno udubila u to da bih rekla da li je kvalitetno ili ne. Sigurna sam da u svakom muzičkom žanru postoje više i manje kvalitetne stvari, ali jednostavno to nije nešto što se meni dopada da bih slušala i da bih poželela da snimim takvu pesmu. Možda tu ima dobrih bitova, ali svakako da u tom pevanju i načinu interpretacije sebe ne vidim. Ne mislim da bi bilo dobro da to previše zavlada, ali trend neka se ispuca koliko treba da se ispuca. Uvek je bitno da postoji različita muzika i da publika sama bira šta hoće. Ono što je opasno je kada ti neki izvođači nemaju odgovornost da ih sluša mlada publika i onda recimo propagiraju neke loše vrednosti. Ne želim da zvučim kao neka preozbiljna gospođa, jer ja to nisam (smeh), ali trebalo bi imati neku svest da ta deca od 16, 17 godina upijaju to što slušaju. Ipak nisu ljudi iz auto-tjun muzike jedini koji imaju tekstove koji nisu okej. To je jedna opšte rasprostranjena stvar.

Vladimir Bijelić

Pravljenje pesama kao mini terapija

Kada u neku pesmu prenesete sve emocije u vezi sa određenim životnim situacijama ima li ona određenu težinu tokom kasnijih izvođenja za vas?

– Svakako! Posle toliko godina neke pesme počnu da me podsećaju na  te situacije u kojima sam ih pevala, ali svakako kada je neka nova pesma i u narednih nekoliko godina kada je napravim me uvek vrate u tu emociju koju sam imala kada sam je pravila. Pošto ja dugo trajem ne mogu da kažem da neke emocije koje su postojale pre 15 godina i sada osećam. Možda kada bih se baš fokusirala na to, ali suštinski one sada imaju neki nov život. U trenutku kada pravim pesmu ja to iz sebe izbacim, to bude kao neka moja mini terapija. Kada emociju iz sebe prenesem na pesmu krenem dalje, a onda ostavim da ona nekom drugom nešto počne da znači, da se neko drugi u njoj prepozna iz svoje situacije. Živo izvođenje pesama je priča za sebe i to je potpuno davanje novih emocija svakoj pesmi i razmena toga zajedno sa publikom. U svakom živom nastupu nastane nešto novo.