Nataša Ninković, glumica: U „Ajvaru“ se svi prepoznaju

Nataša je ona čiji pogled govori i otkriva sve. Ona čiji glumački izraz govori hiljade jezika. Ona čijom pojavom bivate očarani. Velika dama, koja čak i nadmenost kao štit usmeren ka nepoznatoj osobi, nosi sa stilom. Hercegovka je u krvi, a umetnica u duši. Prvakinju drame Narodnog pozorišta u Beogradu smo do sada gledali u raznolikim ulogama, a čini se da je svaku od njih crtala veoma srčano i emotivno jer joj svaka pristaje. Svoj dar iznova nam prikazuje na drugačiji način, a opet, ne odstupa od sebe i onoga u čemu je najbolja - da nam prenese priču svojim očima u kojima se ogledaju i njena sreća i tuga.  

U ulozi Vide, zaglavljene između emocija, ovih dana gledamo je u novom filmu Ana Marije Rosi „Ajvar“, koji govori o propasti ljubavi dvoje supružnika. Za interpretaciju glavne junakinje tog ostvarenja dobila je nagradu „Carica Teodora“ u Nišu, te još četiri priznanja za najbolju glumicu. Budući da je film i pre distribucije u bioskopima na festivalima pobrao najbolje kritike, upitali smo Natašu koliko joj je važan sud publike i da li se ona pronalazi u ovoj priči.

– Nama je prvi kontakt s publikom bio još na festivalima i tu smo videli da se običan gledalac potpuno poistovećuje sa nama kao likovima. Ne mogu da kažem da je to bilo iznenađenje za nas, ali kada smo ga snimali mislili smo da radimo intiman, mali film za neke profesionalce, recimo (smeh). Nismo uopšte znali kako će obična publika da reaguje na to što radimo i drago mi je što su prepoznali sve ono što smo mi hteli da uradimo jer ovaj film karakteriše odsustvo događajnosti i sve je u unutrašnjoj radnji i u našim očima. Film dobro prolazi i u inostranstvu, gde smo i nagrađeni, pa je očigledno da iskrena i dobra emocija ne poznaje jezik ni barijere, pogotovo što je u pitanju razlaz dvoje ljudi. To možda jeste ženski film, ali se u njemu prepoznaju i muškarci i žene. U njihovoj borbi, potiskivanju emocija, pokušajima da spasu ono što se više ne može spasiti ima toliko nijansi, a da pri tome ne možeš da upireš prstom i kažeš ko je krivac. Oni su kao par dopustili da iščezne sva prisnost između njih – rekla je Nataša Ninković na početku razgovora na novosadskoj premijeri filma „Ajvar“ u bioskopu „Arena Sinepleks“.

Lik Vide je u nekim momentima, čini se, mračan. Koliko vas privatno takve uloge i njihova energija iscrpe i umore nakon snimanja?

– Bez obzira na to što Vida ima neke problem emotivne vrste, ona nije mračna. Ona naravno kao i svaka žena želi i veruje da može nešto da se ispravi do poslednjeg trenutka. Ako dobro uradite scenu vi odete kući umorni, ali ispunjeni, srećni i zadovoljni. To nema veze sa energijom, već sa tim da li ste uspeli da završite ono što ste sebi zacrtali. Baš sam se vodila stomakom i intuicijom kad je ona u pitanju. Prvo sam matematički negde posložila i tačno sam znala koja je njena putanja. Stalno sam imala u glavi celinu i nijednom nisam izašla sa snimanja da sam pomislila da nisam dala svoj maksimum. Samim osećajem da si dao sve od sebe na snimanju te ispuni i to te čini srećnim, bez obzira na to da li su u pitanju neke najteže emocije. Može se desiti da je neka komedija u pitanju pa da dođeš kući nesrećan, jer misliš da nešto nisi dobro uradio. Čak je komediju i teže napraviti.  

Jesmo li pomalo zaboravili na istinske emocije u domaćem filmu,  kakve su u ovom ostvarenju i prikazane?  

– Čula sam te komentare da publika konačno gleda jedan emotivan film i meni je drago. Nisam razmišljala odvojeno o evropskom ili svetskom filmu, tako da nisam ni o našem na taj način.

Da li volite ajvar?

– Da, obožavam (smeh).

Psihološka studija za uloge

„Ajvar“ je ispričan bez mnogo reči, a sa mnogo emocija. Koliko vam je bilo teško da dočarate jedan karakter i misli u takvom filmu?

– Ne mogu da kažem da mi je bilo teško. Bio mi je veliki izazov i zadovoljstvo. Dosta je bilo naporno, ali se veoma retko dobija takva uloga. Ovo je praktično psihološka studija koju smo napravili za te likove i to je uvek zadovoljstvo za nas glumce jer obično u pozorištu češće dobijemo takve uloge, a na televiziji i filmu retko kad dobiješ prostor da možeš da se na takav način baviš likom i da imaš šta da pokažeš.

Ljuti ili blagi?

– Pa sad.. nešto između (smeh).

U seriji „Senke nad Balkanom“ igrate Madam, koja je iz epizode u epizodu dosta mistična i o njoj saznajemo da ima i neke druge strane ličnosti. Ko je zapravo ona?

– Ona je kao neki trostruku špijun. Žene koje vode takva mesta, kao što je Kaluđerov klub su jake i ona je svašta nešto prošla da bi došla do te pozicije. To znači da je socijalno vrlo inteligentna, a izdržljiva i strpljiva pa sačeka svojih pet minuta do kraja. Madam ima nagon za samoodržanjem, Hercegovka je u njoj dominantna. Taj nagon je kod nje iznad svega i ona ne bira sredstva da bi se održala, međutim dešava se da ima slabo mesto u liku mladog inspektora, što  nije planirala i računala.

A hoćemo li je gledati i u trećem nastavku popularne serije?

– Ako bude, verujem da će sigurno biti i ona. Ne znam šta Dragan planira.

Uskoro nas očekuje i premijera četvrte sezone serije „Ubice mog oca“. Šta publika može da očekuje u nastavku?

– Da, moj lik se sad u mnoštvu likova malo gubi. Tu je, ali nekako iščezava polako. Nekako je ta linija je postala periferna, ali radili smo i mislim da će uskoro premijera. Biće i peta sezona, ali ja još uvek ne znam šta će biti, neću da otkrivam dalje ništa. Zavolela sam mnogo tu Nataliju.  

Stalno su vas zapitkivali da li je Natalija u toj seriji ubica. Da li vas je zamarao taj pritisak javnosti?

– Da, stalno (smeh). Moram da kažem da ni ja nisam znala da li ona jeste ubica ili nije. Za igru mi je bilo inspirativnije da mislim da ona nije ubila, tj. da je nešto uradila, ali da joj nije potpuno jasno šta. Mislim da ona nije stavila taj pečat na kraju i drugačije ne bih izdržala. Stalno sam mislila da se ona ne seća, da to njoj neko namešta i tako sam je i vodila. Ali, eto, još uvek ne znam odgovor na to pitanje. Odnosno, neću da kažem (smeh).

Vladimir Bijelić