Наташа Нинковић, глумица: У „Ајвару“ се сви препознају

Наташа је она чији поглед говори и открива све. Она чији глумачки израз говори хиљаде језика. Она чијом појавом бивате очарани. Велика дама, која чак и надменост као штит усмерен ка непознатој особи, носи са стилом. Херцеговка је у крви, а уметница у души. Првакињу драме Народног позоришта у Београду смо до сада гледали у разноликим улогама, а чини се да је сваку од њих цртала веома срчано и емотивно јер јој свака пристаје. Свој дар изнова нам приказује на другачији начин, а опет, не одступа од себе и онога у чему је најбоља - да нам пренесе причу својим очима у којима се огледају и њена срећа и туга.  

У улози Виде, заглављене између емоција, ових дана гледамо је у новом филму Ана Марије Роси „Ајвар“, који говори о пропасти љубави двоје супружника. За интерпретацију главне јунакиње тог остварења добила је награду „Царица Теодора“ у Нишу, те још четири признања за најбољу глумицу. Будући да је филм и пре дистрибуције у биоскопима на фестивалима побрао најбоље критике, упитали смо Наташу колико јој је важан суд публике и да ли се она проналази у овој причи.

– Нама је први контакт с публиком био још на фестивалима и ту смо видели да се обичан гледалац потпуно поистовећује са нама као ликовима. Не могу да кажем да је то било изненађење за нас, али када смо га снимали мислили смо да радимо интиман, мали филм за неке професионалце, рецимо (смех). Нисмо уопште знали како ће обична публика да реагује на то што радимо и драго ми је што су препознали све оно што смо ми хтели да урадимо јер овај филм карактерише одсуство догађајности и све је у унутрашњој радњи и у нашим очима. Филм добро пролази и у иностранству, где смо и награђени, па је очигледно да искрена и добра емоција не познаје језик ни баријере, поготово што је у питању разлаз двоје људи. То можда јесте женски филм, али се у њему препознају и мушкарци и жене. У њиховој борби, потискивању емоција, покушајима да спасу оно што се више не може спасити има толико нијанси, а да при томе не можеш да упиреш прстом и кажеш ко је кривац. Они су као пар допустили да ишчезне сва присност између њих – рекла је Наташа Нинковић на почетку разговора на новосадској премијери филма „Ајвар“ у биоскопу „Арена Синеплекс“.

Лик Виде је у неким моментима, чини се, мрачан. Колико вас приватно такве улоге и њихова енергија исцрпе и уморе након снимања?

– Без обзира на то што Вида има неке проблем емотивне врсте, она није мрачна. Она наравно као и свака жена жели и верује да може нешто да се исправи до последњег тренутка. Ако добро урадите сцену ви одете кући уморни, али испуњени, срећни и задовољни. То нема везе са енергијом, већ са тим да ли сте успели да завршите оно што сте себи зацртали. Баш сам се водила стомаком и интуицијом кад је она у питању. Прво сам математички негде посложила и тачно сам знала која је њена путања. Стално сам имала у глави целину и ниједном нисам изашла са снимања да сам помислила да нисам дала свој максимум. Самим осећајем да си дао све од себе на снимању те испуни и то те чини срећним, без обзира на то да ли су у питању неке најтеже емоције. Може се десити да је нека комедија у питању па да дођеш кући несрећан, јер мислиш да нешто ниси добро урадио. Чак је комедију и теже направити.  

Јесмо ли помало заборавили на истинске емоције у домаћем филму,  какве су у овом остварењу и приказане?  

– Чула сам те коментаре да публика коначно гледа један емотиван филм и мени је драго. Нисам размишљала одвојено о европском или светском филму, тако да нисам ни о нашем на тај начин.

Да ли волите ајвар?

– Да, обожавам (смех).

Психолошка студија за улоге

„Ајвар“ је испричан без много речи, а са много емоција. Колико вам је било тешко да дочарате један карактер и мисли у таквом филму?

– Не могу да кажем да ми је било тешко. Био ми је велики изазов и задовољство. Доста је било напорно, али се веома ретко добија таква улога. Ово је практично психолошка студија коју смо направили за те ликове и то је увек задовољство за нас глумце јер обично у позоришту чешће добијемо такве улоге, а на телевизији и филму ретко кад добијеш простор да можеш да се на такав начин бавиш ликом и да имаш шта да покажеш.

Љути или благи?

– Па сад.. нешто између (смех).

У серији „Сенке над Балканом“ играте Мадам, која је из епизоде у епизоду доста мистична и о њој сазнајемо да има и неке друге стране личности. Ко је заправо она?

– Она је као неки троструку шпијун. Жене које воде таква места, као што је Калуђеров клуб су јаке и она је свашта нешто прошла да би дошла до те позиције. То значи да је социјално врло интелигентна, а издржљива и стрпљива па сачека својих пет минута до краја. Мадам има нагон за самоодржањем, Херцеговка је у њој доминантна. Тај нагон је код ње изнад свега и она не бира средства да би се одржала, међутим дешава се да има слабо место у лику младог инспектора, што  није планирала и рачунала.

А хоћемо ли је гледати и у трећем наставку популарне серије?

– Ако буде, верујем да ће сигурно бити и она. Не знам шта Драган планира.

Ускоро нас очекује и премијера четврте сезоне серије „Убице мог оца“. Шта публика може да очекује у наставку?

– Да, мој лик се сад у мноштву ликова мало губи. Ту је, али некако ишчезава полако. Некако је та линија је постала периферна, али радили смо и мислим да ће ускоро премијера. Биће и пета сезона, али ја још увек не знам шта ће бити, нећу да откривам даље ништа. Заволела сам много ту Наталију.  

Стално су вас запиткивали да ли је Наталија у тој серији убица. Да ли вас је замарао тај притисак јавности?

– Да, стално (смех). Морам да кажем да ни ја нисам знала да ли она јесте убица или није. За игру ми је било инспиративније да мислим да она није убила, тј. да је нешто урадила, али да јој није потпуно јасно шта. Мислим да она није ставила тај печат на крају и другачије не бих издржала. Стално сам мислила да се она не сећа, да то њој неко намешта и тако сам је и водила. Али, ето, још увек не знам одговор на то питање. Односно, нећу да кажем (смех).

Владимир Бијелић