Na „Sašinom salašu” na izlazu iz Rumenke: Ko žuri, nek’ produži!
Izlaz iz ravničarskog mesta kao i svaki drugi, međutim, pri izlasku iz Rumenke u smeru Kisača valja obratiti pažnju najpre na tablu s desne strane, a onda i natpis „Sašin salaš”.
U istom trenutku vidite prilaz, kuću i imanje. Prizor se možda na prvi pogled ne razlikuje od bilo koje lepo uređene seoske kuće, okružene travnjakom, no, treba se zaustaviti i potpuno doživeti to seosko turističko domaćinstvo. A na ulasku u sasvim drugačiji svet dočekuje vas drvena tabla s porukom: „Na salašu vreme je stalo, ko žuri, nek’ produži.”
– Mogao je to biti restoran kao i svaki drugi, međutim, mi smo hteli da budemo seosko turističko domaćinstvo jer sve što nudimo je naše, domaće – naglašava vlasnik salaša Saša Dangubić. – Nemamo i ne držimo gazirane sokove i, uopšte, ništa iz fabrike. Dakle, ovde goste čekaju domaći sokovi, rakije, vina, suhomesnati proizvodi... Radimo na starinski način – svinjokolj, salamura, sušenje, dimljenje, tavan, promaja... sve po redu. Mama je zadužena za pravljenje sokova i domaćih kolača. Svi kolači su po starom receptu – štrudla s makom i orasima, voćni kolači... Recept se prenosio s kolena na koleno, te poslastice je pravila još moja prabaka.
Saša Dangubić se oko 30 godina bavio ugostiteljstvom. Pre „Sašinog salaša” držao je motel „Stari đeram”. Ipak, želja za mestom koje će čuvati duh tradicije bačkih i ravničarskih prostora nije ga napustila. Uvek je imao kuću i domaće životinje, kao i ptice, koje, kao zaljubljenik, gaji više od 25 godina. Kako ističe, ništa nije urađeno radi nekog trenda i biznisa. To je način života, ali svima su otvorili vrata u taj svet.
– Radimo porodično, supruga, trojica sinova i ja. Ranije smo se više bavili stočarstvom, a posle smo prešli na seoski turizam. Ostavili smo sve autentično, ptice i životinje, imamo konje, poni-konje, lipicanere, živinu, egzotične ptice, među kojima je oko 15 vrsta pataka, indijske guske, kokošaste, magelanske, južnoafričke... Naše kokoške trče po dvorištu, nisu nosilje, te svakodnevno imamo od pet do deset jaja, a ne pedeset. Ko dođe kod nas na salaš, mi odemo u kokošinjac, pokupimo jaja i napravimo mu kajganu.
Saša je ambijent uredio onako kako je on zamišljao salaš. Više od 30 godina sakupljao je stare stvari. Tako, recimo, gosti imaju priliku da domaću kafu i rakiju piju udobno smešteni u nekadašnjem sedištu fijakera. Ili da sednu na staru berbersku stolicu. A korača se po pravim drvenim daskama i, ni manje ni više, ciglama iz centra Novog Sada, onog nekadašnjeg, kakav više ne postoji.
U seoski doživljaj po dogovoru
„Sašin salaš“ goste prima od srede do nedelje. Ponedeljak i utorak rezervisani su za redovno spremanje salaša, te se tim danima posete ne zakazuju. Najbolje je najaviti se i dogovoriti šta sve poseta obuhvata jer je izbor raznovrstan. Salaš se nalazi na Kisačkom putu bb. Posetioci imaju priliku i da kupe domaće proizvode sa „Sašinog salaša”.
– Tražili smo da bude autentično. Sve je bukvalno bilo odneto da se baci, a mi smo ga spasli i dali mu neki novi život. Te stare stvari nalazile su se na otpadima, smetlištima, u nekim dvorištima. Ja jednostavno volim salaše, volim takav život i živim ga. Značajno je sačuvati tu tradiciju. Ljudi dođu kod nas i puste decu da trče po travi, da se igraju sa životinjama, ne traže mobilni telefon i internet. Mi i nemamo internet. Ovde dođete da se opustite i odmorite, nema žurbe. Kad se okupi mnogo dece, moja supruga ih povede da hrane životinje, to njima bude doživljaj. I često imamo problem – kad moraju da krenu sa salaša, deca se rasplaču, neće da idu kući – s osmehom zaključuje Saša Dangubić.
B. Pavković
Foto: F. Bakić
Projekat „Prigradska naselja – od osnivanja do budućnosti” sufinansirao je Grad Novi Sad, a stavovi izneti u podržanom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio novac