На „Сашином салашу” на излазу из Руменке: Ко жури, нек’ продужи!

У истом тренутку видите прилаз, кућу и имање. Призор се можда на први поглед не разликује од било које лепо уређене сеоске куће, окружене травњаком, но, треба се зауставити и потпуно доживети то сеоско туристичко домаћинство. А на уласку у сасвим другачији свет дочекује вас дрвена табла с поруком: „На салашу време је стало, ко жури, нек’ продужи.”

– Могао је то бити ресторан као и сваки други, међутим, ми смо хтели да будемо сеоско туристичко домаћинство јер све што нудимо је наше, домаће – наглашава власник салаша Саша Дангубић. – Немамо и не држимо газиране сокове и, уопште, ништа из фабрике. Дакле, овде госте чекају домаћи сокови, ракије, вина, сухомеснати производи... Радимо на старински начин – свињокољ, саламура, сушење, димљење, таван, промаја... све по реду. Мама је задужена за прављење сокова и домаћих колача. Сви колачи су по старом рецепту – штрудла с маком и орасима, воћни колачи... Рецепт се преносио с колена на колено, те посластице је правила још моја прабака.

Саша Дангубић се око 30 година бавио угоститељством. Пре „Сашиног салаша” држао је мотел „Стари ђерам”. Ипак, жеља за местом које ће чувати дух традиције бачких и равничарских простора није га напустила. Увек је имао кућу и домаће животиње, као и птице, које, као заљубљеник, гаји више од 25 година. Како истиче, ништа није урађено ради неког тренда и бизниса. То је начин живота, али свима су отворили врата у тај свет.

– Радимо породично, супруга, тројица синова и ја. Раније смо се више бавили сточарством, а после смо прешли на сеоски туризам. Оставили смо све аутентично, птице и животиње, имамо коње, пони-коње, липицанере, живину, егзотичне птице, међу којима је око 15 врста патака, индијске гуске, кокошасте, магеланске, јужноафричке... Наше кокошке трче по дворишту, нису носиље, те свакодневно имамо од пет до десет јаја, а не педесет. Ко дође код нас на салаш, ми одемо у кокошињац, покупимо јаја и направимо му кајгану.

Саша је амбијент уредио онако како је он замишљао салаш. Више од 30 година сакупљао је старе ствари. Тако, рецимо, гости имају прилику да домаћу кафу и ракију пију удобно смештени у некадашњем седишту фијакера. Или да седну на стару берберску столицу. А корача се по правим дрвеним даскама и, ни мање ни више, циглама из центра Новог Сада, оног некадашњег, какав више не постоји.

У сеоски доживљај по договору

„Сашин салаш“ госте прима од среде до недеље. Понедељак и уторак резервисани су за редовно спремање салаша, те се тим данима посете не заказују. Најбоље је најавити се и договорити шта све посета обухвата јер је избор разноврстан. Салаш се налази на Кисачком путу bb. Посетиоци имају прилику и да купе домаће производе са „Сашиног салаша”.

– Тражили смо да буде аутентично. Све је буквално било однето да се баци, а ми смо га спасли и дали му неки нови живот. Те старе ствари налазиле су се на отпадима, сметлиштима, у неким двориштима. Ја једноставно волим салаше, волим такав живот и живим га. Значајно је сачувати ту традицију. Људи дођу код нас и пусте децу да трче по трави, да се играју са животињама, не траже мобилни телефон и интернет. Ми и немамо интернет. Овде дођете да се опустите и одморите, нема журбе. Кад се окупи много деце, моја супруга их поведе да хране животиње, то њима буде доживљај. И често имамо проблем – кад морају да крену са салаша, деца се расплачу, неће да иду кући – с осмехом закључује Саша Дангубић.

Б. Павковић

Фото: Ф. Бакић

Пројекат „Приградска насеља – од оснивања до будућности” суфинансирао је Град Нови Сад, а ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио новац