IZA IZLOGA: Crni petak

Sačekaću redovna sniženja da se ponovim bar za dogodine. Zatrebaće i sledeće zime čizme, kaput, džemper... A i moja je potrošačka „religija“ donekle drugačija - uživam u tome da se obučem (i to baš onako kako sam zamislila), ali za male pare.

Tržnim centrom (u sklopu redovnih vizita i „čekiranja“ ponude) sam stoga (takva kakva jesam) prošetala na „veseli“ četvrtak; manje su gužve, a i nema guranja i laktanja ispred kabina. Naime, s vremena na vreme volim da obiđem baš taj ćošak modernih hramova potrošačke kulture. Nakon informativnog rada na terenu, to jest, prikupljanja informacija o ponudi po radnjama, lepo uđem u kabinu i isprobam „selektovan“ komad garderobe za koji pomislim da bih možda i mogla da postanem ponosna vlasnica jednom kad cena bude sniženo prihvatljiva. A s obzirom da je vreme novac, taj ženama nimalo naklonjen prostor – skučen i s groznim (meni ne smeta) svetlom – najčešće iskoristim i za dodatni posao: suočavanje sa sobom. Na nekih dvadesetak centimetara od ogledala teško da bih mogla (osim ako nisam od onih što beže od činjenica, a nisam) da ne vidim sebe onakvu kakva jesam; sebe sa svim nedostacima, ožiljcima, flekama, manama... Surovi reflektor ništa ne „miluje“ i ništa ne sakriva. Ništa „meko“ svetlo, samo super realizam svuda oko mene. Kad sam već u modernom hramu, mislim se, što se ne bih počastila i potrebnom dozom sadržaja iz paketa popularne psihologije, filozofije&religije. Pa, u hramu sam, zar ne? Na pravom mestu za taj nimalo naivan posao podsećanja i prihvatanja: svojih godina, bora i izgleda za početak, potom svojih postupaka i izbora i za kraj konteksta u kom sam...

A „efekat“ te skučene kabine u nekom od tržnih centara možete sebi da upriličite i bez da ste izašli iz kuće. Ima i takvih dana; nismo uvek raspoloženi za ljude i događaje i ponekad više od svega želimo da nas svi ostave na miru. U tom slučaju, pod uslovom da ste bar sa sobom na „ti“, lepo isključite televizor, kompjuter i mobilni, utišajte muziku... Ukratko, ostanite sa sobom i – eto vas, bez sadržaja i nadražaja iz spoljneg sveta. Preventivni „samopregled“, dakle, može da počne. Važan iz vrlo prostog razloga - da nas poštedi brojnih blamaža i brljanja koje besvesnost, odnosno, nesvesnost pripadajućeg nam mesta u prostoru i vremenu nose sa sobom. Recimo, sasvim sam sigurna da svi oni (a ima ih dosta) koji svaku rečenicu onako samouvereno (kao da su u najmanju ruku lek protiv raka otkrili) počinju s „ja“ – „ja mislim“, „ja sam rekao“, „ja smatram“, „ja bih ovako“... odavno nisu „ušli u kabinu“. Nemaju ljudi vremena za preventivu od toliko „ja“ aktivnosti i smatranja; od svih tih (podrazumeva se javnih i „okačenih“ po svim društvenim mrežama) samostradanja s jedne i samopromocija s druge strane. Prva - niko nije (po)stradao više od njih, niko se više nije žrtvovao, niko više „poginuo“ - je jako važna, dok je druga - „hajde da još malo hvalimo mene“ - još važnija. Bitnija je zapravo od svega, pa čak i od pitanja šta se uradilo; koja se nova vrednost (ako uopšte i jeste) proizvela. Utisak je da, ako se „ja“ ponovi dovoljno puta, taj podatak više nikome nije ni važan.

Druga „kora od banane“ na koju se mnogi duhom zapušteni okliznu je „profesionalnost“. Danas je ova reč postala gotovo pa sinonim za sve suprotno; za potpuno nepoznavanje problematike kojom se neko „profesionalno“ bavi. Za sve što se onako „profesionalno“ ne uradi, već - odradi. Za slavu, za popularnost na društvenim mrežama, za honorar... Već po izboru „profesionalca“ - nekog ko se (s)našao na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme, pa je (logično) za to i nagrađen. Za one koji nemaju vremena ili ih jednostavno mrzi da se bave tuđim diskursom, lepa vest je da su posledice zanemarene mentalne higijene i golim okom vidljive. Sad već toliko da ne morate previše ni da gledate oko sebe, jer ćete se najverovatnije licem u lice naći s „plastik fantastik“ radovima na ulepšavanju i podmlađivanju. Još jednom od besmislenih aktivnosti na temu bavljenja sobom (u ovom slučaju „ja“ fasadom) na koju se troše životi. Niti će se na taj način postati boljom osobom, niti lepšom.

A kad se jednom okliznete o besmisao, ne preostaje vam baš bogzna šta. Nemajući izbora, svi oni koji apsolutno nikad ne vide sebe primorani su da gledaju druge. Bave se njima, kritikuju i osuđuju njihove postupke, automatski tako sebe stavljajući u poziciju onih boljih i superiornijih. Bar dok se jednom ne vide u ogledalu...

         Jasna Budimirović