Dnevnik u selu s imenom i prezimenom: Markovićevo
Tamo gde Brzava odvaja Srbiju od Rumunije, tu leži Markovićevo, tako možeš da počneš tekst jer tako i jeste - savetuje nas predsednik Mesne zajednice Markovićevo Milorad Ćirić, radostan što dolaze novinari da pišu o tom malom banatskom selu u opštini Plandište.
- Mene je deda učio, ako nemaš gostima da ponudiš pečenje, bar im daj običnog ’leba i čašu vode!
Međutim, stići do Markovićeva pravi je izazov! Provlačeći se kroz Stari Lec i Dužine asfaltom koji vijuga i vodoravno i horizontalno, stižete do sela gde vas najpre dočekuju dva ležeća policajca, kao i dobri i velikodušni domaćin koji je rad da pokaže svoje rodno mesto pokazujući svaki kutak i promene kojih ima, ali koje doduše sporo donde stižu. Na samoj granici s Evropskom unijom, koja se čini nikad bliža, živi najviše Srba, a potom i nešto Mađara. Kad se svi skupe, ne računajući brojnije pse lutalice s kojima muku muče jer su vrlo strastveni čuvari sela, u Markovićevu prespava 121 osoba. U neka najbolja vremena, kojih se sada malo ko seća, to mesto je imali skoro hiljadu stanovnika.
- Bila je začeta i jedna strana četvrte ulice, ali se stalo s tim - prepričava Ćirić ono što su stariji od njega njemu prepričavali. - Sad imamo 55 kuća u kojima živi bar jedan čovek, još 20 praznih kuća i 50-60 placeva. Sad se kuća može kupiti i za 500 evra.
Pre nego što je Markovićevo 1946. dobilo ime po Svetozaru Markoviću Tozi, zvalo se Kriva Bara, a pre toga Torotonsko Novo Mesto. Bez obzira na to koji je naziv pisao na tablama na ulazu u selo, i Brzavu su nekad zvali Begejom, premda za tim nema neke logike. Uprkos tome, voda je, uveravaju nas, izuzetno lekovita da u njoj žive i vidre, školjke, rakovi i neke ribe koje su vrlo probirljive i zahtevaju izuzetno čistu vodu.
Krče žbunje u parku i na groblju
Održavati Markovićevo nije naporno, bar tako kaže Karolj Radako koji je angažovan preko javnih radova. I, otkako je dobio tu „ulogu”, dečji park je konačno povratio svoju funkciju, a groblje je takoreći oživelo! Raskrčivši žbunje i kojekakav korov, grobovima se opet može prići, čak se sad i razaznaje da je leva strana pravoslavna, desna katolička, a „tamo gore” su nemački i jevrejski grobovi.
- Odgovorni su meštani pa održavaju to što sredim - objašnjava nam Karolj, ponosan što ga komšije hvale jer je vredan.
- Leti, malte ne, Brzava presuši, ali se i dalje kupamo, mada ne bismo smeli - priča nam domaćin. - Hteli smo da se otvori ovde malogranični prelaz, ali ništa od toga nije bilo. Da ga imamo, mladi bi nam više ostajali, a ovo bi bilo tranzitno mesto.
Od ukupnog broja stanovništva oko 40 odsto je onih koje Ćirić svrstava u mlade, a zapravo imaju do 60 godina. Od 1973. godine im ne radi lokalna škola, te 12 dece predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta svakog dana putuje u Veliku Gredu, dok imaju još dvoje mladih u srednjoj i dvoje na fakultetu.
Tamo gde kola nisu luksuz već nužda
Najmlađi dasa u Markovićevu još uvek je jednoipogodišnji Edvard Nađ koji sa mladim roditeljima, Kristinom i Zoltanom, živi u kući i trčkara sa patkama po dvorištu. Bar kad je raspoloženiji nego što smo ga zatekli...
- Mirno je u selu, niko nikome ne smeta, svako ima svoj mir i bezbednije je - kaže tata Zolika, koji za sada planira da porodično ostanu u selu, ali da bi bilo bolje, zbog sina, da odu negde gde ima vrtić i škola. - Moramo da idemo u Plandište za sve što nam treba, gorivo, lekar... Moglo bi se reći da je naporno.
I njihova komšinca Vesna Hajduković ima sličnu muku, naročito što njena sedmogodišnja ćerka mora da putuje u školu, a autobusa retko ima. Kako kaže, u selu automobil nije luksuz već potreba, a sve ostalo joj je potaman.
- Živela sam i u Beogradu, pa je meni ovde super, ništa živo ne bih menjala, jedino da mi je prevoz dostupniji, jer se sve svodi na snalaženje - iskrena je Vesna.
- Sada nas je malo, ali smo dobro raspoređeni, ima nas od Nemačke do Japana, a i po Vršcu, Beogradu, Novom Sadu, Zrenjaninu - nabraja naš sagovornik.
Oni koji su verni Markovićevu, te još uvek u njemu žive, mahom uzgajaju soju, budući da im je zemljište pretežno četvrte i pete kategorije, tako da dobiju 18 metara po jutru. Oni koji se bave stočarstvom imaju manje sreće i profita od te grane koja polako jenjava.
- Do pre petnaestak godina nam je radila ekonomija na 1.000 katastarskih lanaca zemlje i prehranjivala 20 porodica. Kada je ugašena, neki su otišli u penziju, neki umrli, a mladi su prešli u druge firme - priseća se predsednik Mesne zajednice.
Poštar redovan gost
Ako ništa drugo, bar pošta dolazi u selo češće od lekara. Svakog četvrta Danilo Popović iz Miletićeva, biciklom, motorom ili kolima, sve zavisi od vremenskih uslova, raznosi koverte i pokupi nove tračeve.
- Držim tri sela: Markovićevo, Miletićevo i Banatski Sokolac. Miletićevo je najurbanije i najuređenije, nije što je moje - kaže poštar, priznajući da, u zavisnosti od boje koverte, biva omiljeni gost.
Zato se sada kuju planovi šta i kako za ubuduće... Najpre bi trebalo srediti da lekar dolazi dvaput mesečno u Markovićevo, potom da se uradi ulična rasveta kako valja, kao i da se presvuku putevi stari 40 godina. Na spisku je i ideja da se donese neki zakonski akt koji bi se ticao održavanja napuštenih kuća koje ovako samo ruže sliku mirnog i bezbednog seoceta.
Lea Radlovački
Projekat “Plandište pravovremeno”, realizuje DVP digital, a sufinasira opština Plandište. Stavovi u podržanom medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je dolelio sredstva.
