U časopisu „Nova misao” Kostić, Rakić, Dis, Bećković, Zlata Kocić...

Naslonjen na istoimenu antologiju novosadskog pesnika i književnog kritičara Selimira Radulovića, časopis donosi odabrane pesme 33 poete čiji su stihovi obeležili proteklih sto godina. Izbor otvara „Među javom i med snom” Laze Kostića a zaokružuje „Pesma za mog oca i pastrmku” Dragana Jovanovića Danilova, a unutar tog kruga su i, recimo,„Pretprazničko veče” Alekse Šantića, „Iskrenu pesmu” Milana Rakića, „Možda spava” Vladislava Petkovića Disa, „Sumatru” Miloša Crnjanskog, sve do „Prvog kanona” Ivana M. Lalića, „Parusije za Veru Pavladoljsku” Matije Bećkovića i „Pesme o jagnjetu” Novice Tadića. „Novu misao” zatvara poglavlje sa kraćim biobibliografskim podacima o svim autorima...

Kako pojašnjava sam Radulović, odabrani pesnici stanari su iste kuće, odnosno svi stanuju pod istim krovom – pod krovom srpskog jezika. Oni, ističe antologičar, „stvaraju jezik, dišu u njemu, žive za njega, i od njih srpski jezik živi”. „Namera mi je bila da se uoči da pod srpskim pesništvom ne podrazumevamo prost zbir autora i dela, već korpus oblika i iskustava, u okviru kojeg svaki autor i svaka pesma iznalaze svoju meru, odnosno, negde se smeštaju i nadopunjuju; da se učini vidljivim da, od pesnika do pesnika, od pesme do pesme, Knjiga raste, grana se i snaži. I da se, naravno, nagovesti, celinom utiska i koherencijom smisla, i u desakralizovanoj savremenosti, skrivena i sklonjena magija pesme. Trideset i dva pesnika, koji čine uzvišeni i uzreli pesnički venac jednog veka srpskog pesništva, istinski su evropski pesnici. Reč je o stvaraocima koji su iznad pravaca, pokreta ili škola, iznad uglađenih književnih konvencija, kod kojih se istinski dar stihotvorstva ne može svoditi na meru tehničkog detalja”, poručuje Selimir Radulović.  

M. Stajić